Чубура без родослова

Химна светитељу оглашава се звонима са Храма светог Саве и путује до мале чубурске раскрснице. Тамо је, од буке градилишта и аутомобила, мало ко и може чути. У облаку дима страшне пурњаве камионског ауспуха, радници насред коловоза лопатама претоварују шљунак. Проћи се не може ни коловозом, ни тротоаром где нахерено стоји санитарна, зелено-бела кабина, а наспрам ње и два контејнера из којих се већ у подне преливају ђубре и шут. Не може се ни уназад, ни около, још мање преко и одоздо, па су у тесним улицама око раскрснице све дуже колоне сучељених возача који се надгорњавају сиренама и гестикулацијом. У апсурдном трку задимљеном Чубуром, заустављена је и џогерка с повезом око главе.

          Свако са својом нелагодом, идејом куда и како, са својим зашто и зато, свако у сукобу са оним поред, испред и иза себе.

          Пре доста година, описујући Славију свога детињства, један угледни композитор, музиколог и историчар уметности, делио је људе на Светозаре и Тугомире. Када се из градске трулежи помоли светао и чврст архитектонски облик, први га дочекују осмехнутих лица, док други, „у име хуманизма” и зеленила, никако да прежале срушене страћаре, упокојене, најчешће кафанске знаменитости. Тугомирима је поручио да се преселе у Аранђеловац, јер се београдски асфалт не може пошумљавати, а са Светозарима јасно поделио страну. Стидећи се Чубуре и њених „турских метастаза” што допиру чак до Цветног трга, завапио је: Рушите то!

          Чини се да је овај перформатив обавио своје и да се данас – у преиначеном Београду двадесет првог века – више и не мора понављати. Мајушне и нехигијенске градње, у сиротињској двојности собе и кухиње, баште и чесме, нестале су или су се саме урушиле, а поједине су, као у улици Стојана Протића, замало пропале у алаватну, четвороетажну јаму суседног градилишта. Дуж узаних улица и ивицом блокова изграђена је градска стамбена четврт и препуштена новим житељима. Слика удобности становања у спратним, вишепородичним зградама новог насеља, у међувремену је озарена и видљивом позлатом близине Светосавског храма. Зашуштао је ко зна чији и какав велики новац. Вредност погледа на Храм, макар и на крајичак његовог крста, одмеренa је инвеститорским оком и додата рачунуприжељкиване ексклузивности. Недуго затим, у неомодернистичке ентеријере су унети полијелеји, пудрезе и маркизе, у подземља утерани возни паркови и хиљаде коњских снага.

          Све то у крају који је остао талац једног постава уличне мреже из времена старијег од градског промета, из времена Новог Селишта и Савинца. Његове, бројем и величином тада одређене, узане улице и раскрснице, постале су непријатељ саобраћаја, какве су уосталом и све друге, како је писао прагматични Корбизје. Набујало и отежало ткиво Чубуре данас се држи на телу неизмењене и нејаке скелетне грађе. У њему, усред стиске и метежа, а ко зна каквих у будућности, животно било Мутапове, Мачванске и Улице патријарха Варнаве куца тахикардијски чујно, неупоредиво брже него када су их звали Два златна кључа, Мисирском и Патролџијскомулицом.

          Са сваким новим и „чврстим архитектонским телом” уз то, Чубура је постајала све више налик ареалима на ободима нове Звездаре или Бањице. Изглед и карактер њених грађевина није био одређен местом већ урбанистичким програмом и пролазном архитектонском модом. Њене улице су претваране у аутомобилске паркинге, у сеновите и укланчене коридоре без дрвореда, а некадашње баште и понеки врт у влагом натопљена, стешњена унутрашња дворишта и светларнике. Језгро су јој опточили солитери и са уздањем у прогрес у свој одлучности наговестили могући изглед будућег Врачара.

          Као и у многим деловима Београда, на Чубури је грађење изворно новога –aedificare, грубо одгурнуло colere – грађење као неговање. Чињено је то без нарочитих предомишљања и распри, али и без имало жеље да се овоме крају призна да је по много чему бољи и различит од других. Са светозарским нехајем бесповратно је одринут читав свет разноликих сазвучја и мириса, атмосфере и посебности, прецртано му је стабло и намерно загубљен родослов. С чубурским „молерима, зидарима, скупљачима крпа, децом која не иду у школу, свирачима, амрелџијама, шанкошима, пекарима и берберима” логично је отпутовао и карактер места, данас неповратно изгубљен у Соколској, Дубљанској, Граничарској, Стојана Протића, с којим наивно још можда рачуна неки купац новог стана на Чубури. Али, како дух места преживљава само уз неговање, уз грађење као неговање, уз обазриву и промишљену културу грађења, а не кроз пуко aedificare, уместо њега остале су само физичке и математичке датости – изражене јединицама: етажа, квадрата, стране валуте. Чубура је из тих разлога вероватно и најжалоснији пример „изгубљеног места” у послератној историји престонице.

          Да је којом срећом препознат, а великим чудом и настављен промишљени градитељски образац из времена међуратне урбанизације Чубуре, тако није морало бити. Један обазриви стандард, установљен у сразмери према ширини улица, густини насељености, осунчаности и проветрености, а исказан, примерице, кућом Обрадовића архитекте Бранислава Којића на углу Мачванске и Тамнавске, обликовањем Мутапове улице, зеленим предахом у Граничарској, као и низом грађевина с предбаштама у Мачванској улици, после рата је сасвим одбачен. С њиме и једна прихватљива варијација чубурског идентитета.

          Насред увеличане и пропете, транзицијске Чубуре, стоји и данас, као бурлескни отисак њене некадашње мајушности и оновремских економских потреба, већ отписана стара чаршија у Макензијевој. Из угла усијанe градитељске индустрије, која ће готово сваки крај оставити без лозе и порекла, изгледа као комедијашкo ругање и препознати, камоли огласити потребу да се, у некаквом облику, подржи њено барем делимично очување. Размере отпора биле би и веће од оних којима је у години смрти Ранка Радовића отпочео брахијални напад на ауторов, зацело, тестаментарни центар „Пејтон” с намером да се тамо подигне оксиморон од обданишта на гаражи. У ларми градитеља и препродаваца скупих чубурских станова и вишеспратница, заглушен је такође завет једног од најпознатијих становника Чубуре, песника Либера Марконија, да се макар у некој од страћара оснује уметничка радионица и његов легат.

          Није чудо, кад нема ни рачуна ни предрачунaнити било каквe визијe исплативости. Ко данас уопште користи услуге занатлија? Ко би се данас уопште заузео за неку страћару? Ко данас уопште чита поезију?

          Но, устукне ли се сасвим пред насртајима меркантилног ума, пред незаситим интересима крупне трговине, који су на делу не само на Чубури, ко ће други до песници и занатлије приметити да је доста и да је превише, да већ и сами ствари бирамо по робном знаку, а не по властитом укусу, да намје мера као свачија? Одатле до стања да смо и сами број и да се цела наша посебност свела на то бирамо ли између „Ушћа” или”Делте”, само је мали корак; и мали је корак до уништења града као позорнице шароликости и различитости.     

Спасавајте то!