Хајде да ресетујемо уши

Џејсон Моран је пијаниста фасцинантне технике, композитор високог креативног дара и вођа трија The Bandwagon који пред публиком увек горе као да им је последња свирка у животу. На својим пројектима демонстрира отвореност за звучне експерименте, укључујући употребу семплера, старих снимака џез певача и математичких модела. Инспирације тражи и у класици, фолклору далеких култура и руралном блузу, повезујући их у матрицу отворену изван џез заједнице. Џејсон Моран и The Bandwagon су звезде последње вечери 26. Београдског џез фестивала, 31. октобра у Студентском културном центру, којом приликом ће промовисати нови албум „Ten”.

– Овим остварењем прослављамо десетогодишњицу рада састава The Bandwagon. Снимили смо композиције које сам писао за филмове и балет, музику инспирисану Џимијем Хендриксом... То је класична плоча нашег трија, нема других музичара. Музика је понекад агресивнија, понекад нежнија. Звучи свеже и чисто, мислим да је то досад наш најлепши албум.

Са каквом мотивацијом улазите у студио?

– Желим да будем сигуран да су моји албуми међусобно различити. Снимао сам соло, у трију или у већем формату, уживо, па блуз албум „Same Mother” – то је као да скакућеш по разним територијама. И када би људи сада послушали неки од ових албума суочили би се са реалностима где сам у одређеном тренутку био као музичар.

Ваш блуз пројекат је многе изненадио...

– Ја сам из Тексаса, одрастао сам са блузом. Џезери мисле да су блузери приглупи, а блузери – да џезери немају душу. У џез свету блуз се сматра као прљави рођак, а ја сам хтео да кажем да је блуз отворен као џез. Даље, у време рада на албуму је моја мајка умирала, па сам и ја пролазио кроз тај стварни блуз. Коначно, блуз доживљавам и културолошки: Би Би Кинг и Мади Вотерс су одрасли на памучним пољима – то је заиста афричко-америчка историја. Ја бих волео да музика остане повезана са културом, да рефлектује ствари које се данас дешавају, што блуз успешно ради. И не бих волео да се блузом бави само Винтон Марсалис! Mноги могу да причају о блузу, и да га различито свирају.

Како бисте описали албум „Artist in Residence”?

– На том албуму сам објавио неколико композиција написаних у сарадњи са музејима. Међу њима је и нумера у којој користим кору, традиционални афрички инструмент, која је била наручена од Jazz at Lincoln Center, поводом отварања нове зграде. То је била још једна прилика да размишљам о блузу, знајући шта Винтон (директор центра, оп. а.) мисли, па сам хтео да покажем своју верзију блуза, размишљајући из аспекта робовласничког друштва. Употреба коре остварила везе са Африком и робовима који су стизали преко Атлантика.

Занимају вас и уметници изван музике – режисери Акиро Куросава и Такеши Китано, сликари Баскијат и Густав Климт...

– Ако сутра одеш у Музеј модерне уметности у Њујорку, чућеш моју музику. Био сам фан многих модерних уметника, па сам дошао у Њујорк и постао део њихове заједнице. Као и Дјук Елингтон – он је био у вези са сликарима, кореографима, писцима. Ја бих волео да будем део тог континуума. Многе ствари које у последње време свирам инспирисане су разговорима са визуелним уметницима.

Откуд интересовање за јапански филм?

– Кад сам завршио колеџ, гледао сам по 11-12 филмова недељно. Потом сам ишао у Јапан 1998. године са Касандром Вилсон, па сам по повратку почео да истражујем јапанске филмове. А онда сам видео интервју са Мартином Скорсезеом, који је причао о Куросави. Па погледам, а Куросава има и модерне, али и историјске филмове – дивно је сагледати његову визију историје. Исто је и са музиком. Чујеш како Кит Џерет прича о Равелу – па, ко је тај Равел? Морам да га послушам! И тако завршиш учећи... Желим да људи осете да су моја врата широм отворена, за Мартина Скорсезеа, Акира Куросаву, Дјука Елингтона, Равела и – Бјорк!

Монк остаје највећи утицај. Недавно сте осмислили перформанс који евоцира успомене на његов чувени концерт у Таун Холу...

– Монк ме је спасао. Дао ми је стил живота – да пожелим да будем џез музичар и пијаниста. На том перформансу може да се стекне утисак као да историја иде напред-назад. Причам и о његовом и о свом животу. А онда одједном, ја више не знам о чијем животу причам! Као да се утопило једно у друго. Заиста се ради о извесној дуалности или, боље речено, сингуларности, јер ја сам само једна особа. Монк је одговоран за оно што јесам. И он седи овде данас! То је веома лично. И свако ко види ту представу, знаће: Џејсон заиста воли Телонијуса Монка!

Писали сте и музику за балет?

– То је Lines Ballet Company из Сан Франциска. Ја сам оригинално те нумере извео сам на клавиру као хрпу импровизација, а они су ми рекли – ово је савршено, мораш да свираш управо тако! Тако сам морао да транскрибујем те импровизације, па смо то одсвирали у трију. Ако свираш за балетску трупу, ти у ствари свираш за те играче, а они даље причају твоју причу публици, музика иде кроз њих. Дивно је гледати покрете у форми, мушкарце и жене како плешу заједно и праве структуре, то је жива уметност. Она је покретљива, мења облик и текстуру, темпо – и то је музика!

На концерту употребљавате и траке са снимљеним фрагментима старих песама, чак пуштате и пренос кошаркашке утакмице у Литванији! Да ли је то све унапред планирано?

– Некад само погледам шта је на диску и помислим – о, могли би сад ово да слушамо! Наиме, када одсвирамо неко велико парче музике, шта урадити после тога? Хајде да ресетујемо уши! Као блок реклама. У САД имаш три блока реклама у свакој ТВ емисији. То је ужасно. Па на то гледам и као на неке лепше рекламне блокове. Хајде да послушамо Били Холидеј – какав диван звук за рекламни блок! То је веома ретка ствар да бенд и публика слушају исту ствар заједно, уместо да бенд свира, а публика слуша бенд.

Посебно је занимљиво кад преко тих трака свирате, као у песми са речима „Life”, „Live”, „Time”...

– Написао сам дугачку нумеру која озвучава светску изложбу Quilts of Gee’s Bend из Алабаме. У питању су геометријски, архитектурални везови жена-робова из Џис бенда (Алабама). Облици који се крећу, дивне боје. А док жене праве те килтове, оне певају. Песма коју сам употребио зове се „You Ain’t Got But One Life To Live. You Better Take Your Time.”(Имаш само један живот. Искористи га добро.) А ја сам само оставио речи „Life”, „Live”, „Time” (живот, живети, време), аостали део песме сам исекао. То је веома медитативно и заиста инспиративно за нашу свирку.

Шта очекујете од нових градова, нових средина у којима наступате?

– Стално тражим свежу реакцију публике. То нас тера да свирамо више и боље. Тражимо гладну публику, публику која је спремна. Инспиришу ме музика, људи, храна, или језик. Тако у Литванији, кад смо чули тај чудни језик, помислио сам – о, имам два сата у хотелу, хајде да брзо напишем песму, док то не заборавим. Боравити на новим местима увек провоцира другачије реакције. Ако пијем неко ново пиво док свирам, то ће имати снажан ефекат и на музику.