Шампањац на крову света

ЕКСКЛУЗИВНО
Ноћ уочи заседања жирија. У време Битефа, Мирин супруг Драгољуб Гуца Траиловић, чувени новинар и главни уредник "Политике", који никад није ушао у позориште, бежи у свој егзил – на коњске трке у Париз. Мира се не меша у рад жирија. Она је већ у следећем фестивалу. Позива ме да попијемо пиће у њеном стану на Копитаревој градини. Каже ми: "Немам с ким!". Примам то, не као увреду, већ као комплимент. Она и ја, њена Мирка, како ме је звала, седимо у стилским фотељама и пијемо француски шампањац. Прве ћемо имати вест о победнику фестивала, наравно. Док ћаскамо, примећујем на зиду огромну таписерију. "Шта видиш на њој? Купила сам је у Паризу на сајму антиквитета, из 17. је века?" пита ме Мира. "Пуно дрвећа, срне, паунови, флоре и фауне", одговарам. "Е, баш зато сам је и купила. Све је флора и фауна. Нема ниједног људског лика!".

Стан Мире Траиловић био је посебна прича. "Видиш, и од стана сам направила позориште", рекла ми је кад сам први пут ушла у тај антикваријат, својеврстан музеј историје и успомена, препун стилских огледала, свећњака, столица и старих сатова. Био је то природан наставак неговања грађанског укуса њених предака с двора и родитеља професора. У најинтимнији кутак – спаваћу собу – ушла сам само једанпут. Лежала је већ тешко болесна, очекујући екипу "ТВ Ревије" да јој уруче награду "Оскар популарности". Требало је да иде на свечаност у "Сава центар" али није могла. Пре него што су стигли Маја Саблић и сниматељи, дошла је фризерка. Није хтела да призна болест, па им је рекла : "Децо, извините што нисам дошла да примим награду, али баш сам нешто била индиспонирана". Маја и Мира одглумиле су уручење пред камерама испред њене омиљене таписерије. Тада је дала изјаву у којој је изгрдила власти што се "тако немарно опходе према једном тако великом уметнику какав је Емир Кустурица". Била је у праву, јер, власт је та која треба да слуша уметнике.

Села је у омиљену фотељу. Гуца је загрлио. Тај тренутак трајно је овековечен на последњој фотографији, која је сада у мом албуму. И опет шампањац.

Последњу недељу провела је на ВМА. Болест је била брза, тело се смањивало. Звала је телефоном: "Не чекаш ваљда да ме видиш у читуљама па да дођеш?".

Ружица Сокић, која је одлазила код ње сваки дан, рекла ми је да је боље да је памтим каква је била. Послушала сам је. Једном дама, увек дама, увек на врху и увек сама, меланхолична, лепа. Сав накит и све бунде од визона били су у сенци њене блиставе личности. Морали сте да је волите, њене мане да поштујете.

Никад без црвеног ружа на уснама и никад без фризуре. Волела је да истакне прелепу, импресивну бисту, одмерено, никад са вулгарним деколтеом. Неизоставан детаљ биле су мале, најчешће бисерне или дијамантске минђушице и огрлица. Брош или наруквица, све од злата. Ништа "бижу".

Одмарале су је куповине по париским бувљацима и антикварницама. У Београду није имала времена, даноноћно је боравила у свом Атељеу 212, па је и намештај довлачила из света у контејнерима за декор, кад се враћала са гостовања. Код Мире је све морало да буде, како се тада популарно говорило, "ерсте класе". Волела је ешарпе, око врата или на глави, шешире мање. Углавном за плажу. Стилисти су волели да кажу да нема укус за одевање, али да је она сама по себи била стил. Минимализам јој је био стран, пожељно је све што шљашти, веселе боје. Ретке су биле црно-беле комбинације. Уместо "бенседина", смиривала се прелиставајући часописе о уређењу стана.

Најзад, и на крају, незаобилазна – женска ташна. Мирине су увек биле скупе, најчешће од рептила, омиљеног јој крокодила. Њихов садржај су највећа тајна једне жене. Открила нам је једном приликом и ту малу, недоступну тајну њених великих успеха у контакту с људима. У "Шанеловој" или "Диоровој" торбици налазило се увек једно мало "унуче". Никако виски, увек "клека"или "манастирка". Тек један гутљајчић, пре него што "намести" један од своја 24 осмеха. А тај виц о осмесима само је један у низу оних на Мирин рачун, на који је одговарала опет новим осмехом. Много пре Душка Радовића схватила је да су тужбе и демантији јалов посао и нико као она није успео да сам о себи створи најуспешнији, медијски имиџ. Оговарање, трачеви, информације "из прве руке" саставни су део позоришних илузија. Она је то умела најбоље. Енглеска изрека да је "боље о човеку и лоше говорити него га уопште не помињати" била јој је део маркетинга.

А о љубавима, које дама у браку има нећемо, јер, неке су још међу нама. Можда ће се препознати глумац, када прочита анегдоту коју нам је Мира испричала. Вративши се изненада с пута, Мирин муж био је запањен када му је дотични глумац отворио врата. На питање: "Шта ћеш ти у мом стану, у мом баде-мантилу?", Мира се брзо снашла и уместо познатог глумца хитро одговорила: "Па, Гуцо, забога, зар не видиш да пробамо улогу?".

И зато је Мира дама. А, каква је то дама била, какав и колики значај је имала за планетарни театар, најбоље показује одговор једног Ежена Јонеска. Када су га 1971. године по повратку у Париз питали шта је видео у Београду, одговорио је: "Миру Траиловић! Зар то није довољно!?"