Просечна продукција

Полазећи од конкретне политичке реалности јужноафричког апартхејда, Атол Фугарт је у драми "Сизве Банзи је мртав" (1972) проблеме расне дискриминације и радикално формализованих друштвених односа представио универзално и метафорички, уз битне нијансе апсурдног и надреалистичког. Базична драмска ситуација, у којој је Сизве Банзи скоро принуђен да преузме идентитет покојника да би опстао у дарвиновски суровом друштву, у првом плану отелотворује оштру критику неумољиве бирократије, док са друге стране постаје озбиљна егзистенцијална драма која студира односе између суштине и форме, проблеме идентитета, филозофску есенцију живота. Реч је, дакле, о некој врсти театра отпора, који у једној псеудонаивној, брехтовској форми иронично демистификује релацију између реалности и њеног бирократског израза.

На елизабетански огољеној сцени, која је једна од битних премиса театарског концепта редитеља Питера Брука, два глумца врло инспирисано, посвећено и убедљиво, играју ову филозофско-политичку драму. Хабиб Дембеле обликује Стајлса, који је у првој половини представе сам на сцени. Он у овом монологу говори о својој прошлости, шестогодишњем запослењу у компанији "Форд", као и о новом послу фотографа, при чему се са једне стране обликује критика капиталистичких принципа и понашања богаташа, док се са друге утврђује његова наглашено поетична перцепција околине. Он овде динамично и врло гротескно имитира низ других ликова, надређених у "Форду", као и различитих клијената који му долазе у фото-радњу, оштрим гестом извлачећи њихове мане. Стајлс је жовијалан и непоколебљиво оптимистичан, без обзира на болну суморност реалности, при чему је игра глумца изразито карикатурална, физички наглашена, негде између игре извођача комедије дел арте и праксе stand-up комичара.

Пичо Вомба Конга ствара лик Сизве Банзија као тоталну Стајлсову супротност, дирљиво поштеног и наивног, видно уплашеног, збуњеног, несигурног. Његова игра је више реалистички конципирана, психолошки профилисанија, физички сведенија (често је непомичан и одсутно гледа у даљину). Драстичан контраст у односу на лик и мизансцен Стајлса акцентује Банзијеву истинску трагичност, репрезентативну за јужноафричко искуство које је Фугарт драмски уобличио, као и за савремено глобализовано друштво, дефинисано пречестим емиграцијама и илегалним присуством избеглица у западним државама. Емотивна кулминација представе је сцена у којој Сизве, доведен до очајања, поставља шекспировски реторичка питања о квинтесенцији људске егзистенције, скида своју мајицу, чиме и физички манифестује једно темељно огољавање, затим се енергично и директно обраћа публици, и у овом моменту представа постаје веома убедљиви израз елементарне људске трагике.

"Сизве Банзи је мртав" Питера Брука је представа неспорно значајне теме, глумачки извесно импресивна, али истовремено и много пута виђена, и у том смислу ни по чему заиста специфична експлоатација ове проблематике. У контексту представа које смо до сада видели на Битефу, чији су политички некоректни летећи пилићи, псеудотуристичке камионџијске туре по београдским стовариштима, ђубриштима и кванташким пијацама, као и Боливуду блиска поп тумачења глобалних друштвених опсесија, прилично испровоцирали позоришни мејнстрим, проблематизујући при томе његов смисао и границе, Бруково остварење остаје у сфери просечне продукције.