Немачка: Зашто је посланик Леман напустио либерале

Специјално за Политику од дописника Танјуга

Берлин – Ниједна немачка партија није имуна на „прелетаче“ и немачки политичари су на различите начине, уз вишеили мање политичке буке и бруке претрчавали из једног табора у други.

Шта, међутим, тера једног политичара Немачке, државе моћнепарламентарне демократије, јасних политичких односа и стабилнепривредне и националне ситуације, да мења партију и код дојучерашњих политичких противника прави новукаријеру – слободна воља, политичке недоумице, идеали или лични интереси?

Социјална хладноћа сопствене партије – био јеодговор једног од последњих, међу пет „прелетача“ у овом легислативном периодуу покрајинском парламентуБерлина.

Посланик либералаРајнер-Михаел Леманје управо због те хладноће своје партије одлучио да пређе код социјалдемократа и, наравно, са собом „понесе“ свој мандат.

Леман се одмах нашао пред захтевом старих и нових другова и питањем коме припада мандат – њему или партији.Стари друговитраже да остави мандат, а нови, којима је добродошао да поправи танку већину, да га задржи. Други, међутим, кажуда то нијени издаја ни преварабирача, јер избор посланика нема никакве везе ни с љубављу, ни пријатељством, ни обавезама на верност, већ са законима и Уставом, а он прописује да су мандати у Бундесрату, за заступнике 16 немачких покрајина, императивни, а у Бундестагу, доњем дому немачког парламента, и покрајинскимпарламентима слободни.

То значи да је немачки посланик, према члану 38 Устава своје земље, у доношењу одлука „потчињен“ сопственој слободној савести. Међутим, у Уставу постоји још један члан који говори о улози партије у изградњи политичке воље народа – па све то заједно даје посланику, заправо, двоструку улогу –он је и представник целокупног народа и експонент једне партије и, наравно, све то га то тера на размишљање при „претрчавању“.

Мандат је слободан, али у стварности је, заправо, органичен партијским кодексом и дисциплином и, у мору испреплетаних тумачења закона и политичке реалности, јасно је да немачки посланик остаје без мандата, уколико му забране партију.

Раније, у неколико послератних легислативних периода, било је у Бундестагу око стотину „прелета“, што се објашњава чињеницом да су тада на савезном нову били и представници малих и нестабилних партија и да је демократија била нејака.

Упамћени „прелети“ који су обележили немачку историју, били су у време првог послератног социјалдемократског канцелара Вилија Бранта, нобеловца, меланхоличног северњака, љубимца жена и политичара познатог по политици помирења. Тада је владајућу социјал-либералну коалицију, незадовољну његовом источном политиком, напустило неколико посланика и прешло у редове демохришћанске опозиције, што је истопило и онако танку већину, на свега неколико гласова разлике.

Рада Лалић