Посланички мандат у ЕУ агенди Србије

Политичка класа у Србији, бар онај њен део који жели у Европску унију,сада више нема куд, мораће да смогне снаге и уради оно што је претходних година успешно избегавано – да укине институт бланко оставки. Када Европска комисија за десет дана испостави Србији списак „радова” које треба да обави да би стекла статус кандидата ЕУ, међу „десет европских заповести”, како их је формулисао потпредседник владе за европске интеграције Божидар Ђелић, наћи ће се и питање власништва над мандатом посланика (иако ће стручњаци за уставно право рећи да је то питање једноставно, односно да мандат припада мандатору, а то је народ).

Колико је то питање важно за политичу сцену Србије илуструју честе промене партијских дресова посланика и одборника последњих година, па и најсвежији случајеви бившег функционера Демократске странке Србије Драгана Шормаза и два одборника Социјалдемократске партије Србије у Скупштини општине Косовска Митровица. Шормаз је, иако искључен из странке, задржао мандат захваљујући вољи већине у Административном одбору и наступаће убудуће као самостални посланик, а многи су склони да његову позицију тумаче, на основу досадашње праксе, као још један „резервни” глас за владајућу коалицију, док су два одборника странке Расима Љајића, мимо договора страначких централа, омогућили опозицији у Косовској Митровици да преузме власт.

То је нешто што је транзициони феномен, односно карактерише политичке и партијске системе без довољног степена институционализације и без политика које су довољно програмски профилисане, указује социолог Зоран Стојиљковић са Факултета политичких наука. Због тога је могуће да неко ко је променио неколико партија каже да он није мењао своје становиште, али партије јесу.

„То је доста компликован феномен у коме има много незадовољства, што се у странци нешто не може урадити, што се мора питати само једна адреса и не може се бити критичан. Има и тога да странке програмски еволуирају, па човек тражи нешто што је ближе његовом уверењу, али има и много одсуства професионалног политичког педигреа и покушаја да се нешто брзо одради трансфреом углавном у странке на власти”, наводи Стојиљковић.

Оно што је, према његовим речима, за Србију специфичан разлог за појаву политичких или страначких пребега јесте одсуство довољног степена професионализације политичких елита, па неко ко је 20 година у политици каже да није професионални политичар и део политичке елите. „Вас би, дакле, у стабилнијем систему промена дреса коштала политичке каријере или би била доведена у велико питање. Код нас је политички живот толико интензиван да се ми више и не сећамо тих првих прелетаче”, истиче он.

Представници народа на локалном нивоу, одлуком Уставног суда Србије од пре неколико месеци, ослободили су се бланко оставки, па су њихове колеге са републичког нивоа остали практично усамљени у Европи са својим императивним (везаним) мандатом. Све парламентарне странке, наиме, осим Либерално демократске партије, радо су искористиле могућност коју им даје фамозни члан 102. Устава Србије по коме је „народни посланик слободан да, под условима одређеним законом, неопозиво стави свој мандат на располагање политичкој странци на чији предлог је изабран за народног посланика”.

Венецијанска комисија Савета Европе је оценила да је намера уставотворца била „да се посланик веже за странку по свим питањима и увек”, да то представља „озбиљно кршења слободе посланика на изражавање својих погледа о ваљаности предлога или радње” и да се „тиме концентрише претерана власт у рукама партијског вођства”.

Странке би вероватно, кад-тад, морале да реше ову противречност у политичком животу – јер посланици имају мање слободе у односу на своје партије него одборници, али сада ће им то бити и важан европски задатак. Ипак, да ли ће „укидање” члана 102. Устава (било његовим брисањем из Устава, или доношењем закона о избору народних посланика који би „анулирао” ову уставну одредбу) заиста означити почетак ере слободне трговине мандатима, на шта упозорава већина странака?

Социолог Владимир Вулетић би „ризиковао”. Он је, дакле, за то да заживи принцип слободног мандата и да се на тај начин странке подстакну да се уозбиље, да у своје редове привуку људе од интегритета и да се захвале на услугама онима који су ту само зарад некаквих синекура које могу да очекују само зато што припадају странци, а од којих странка реално и нема много користи.

Зоран Стојиљковић оцењује да би без бланко оставки појава пребега била још присутнија, али да би се могла свести на праву меру ако би се увела нека ограничења, као што је, на пример, смањење добити од трансфера, излагање ризику, критици, истрази... А кад се институционализује партијски и политички живот и странке преживе своје лидере, пре свега осниваче, а грађани почну да се идентификују са странкама, а не са лидерима, онда ће све изгледати другачије, додаје он.

Ако се буде мењао изборни систем, странке, које су углавном до сада бирале за посланике људе који ће им бити лојални, мораће да воде рачуна ко их представља, истиче Вулетић. „Реч је о томе да странке морају да у оквиру себе развијају такве односе да људи који су у странци и који ће странку представљати, имају и одређени степен личне слободе. Наравно, тиме се не доводи у питање лојалност странци и, пре свега, лојалност идеји. Јер, на крају крајева, ако постоји лојалност само странци као организацији, онда се може појавити и друга организација која ће вам понудити нешто више или боље”, каже Вулетић.

Б. Баковић

-----------------------------------------------------------

Карлов угао

. Ако је посланик власник свог мандата, онда је и у скупштини извршена приватизација.

. Ако посланик почне да мисли својом главом, иза угла га сачека бланко оставка.

. Један посланик се више не рукује. Са обе руке чврсто држи свој мандат.

. Зашто и гласачи не би имали бланко листић?

. Грађани су власници мандата, а посланици и странке су само пазакупци.

. Мораћемо у скупштини да запослимо и брокере. Почиње трговина мандатима.

. Уз бланко оставку, странка би морала да набави и поводац за посланика.

. Најефикасније одузимање мандата измислио је извесни Пуниша Рачић.

. Сви ми имамо бланко оставку на – живот.

Драгутин Минић