Кад засвира Џони Би

Како је настао рокенрол, ко му је отац, какви су му корени, да ли је то музика белих или црних музичара, да ли је изникао као сам за себе, или је реч о пуком спајању црначког блуза са шлагерима белих извођача, и слично – питања су која би лако могла да се уклопе у приче без одговора попут оне: да ли је старија кокош или јаје? Ипак, кад год се говори о настанцима музике која је у другој половини 20. века потиснула све друге жанрове игре са нотама, две ствари су апсолутно неизбежне: чувени црни гитариста и певач Чак Бери (рођен 18. октобра 1926) и његова композиција за сва времена – „Џони, буди добар“ („Johnny B. Goode“).

Када је снимио „Џонија“ (1958) Бери је већ био музичар са педигреом. Сама композиција није много одударала од мноштва сличних покушаја. Реч је о мелодији смештеној у стандардних 12 тактова, толико карактеристичној за блуз и џез. Ни текст није неки посебан песнички „бисер“, а говори о момку који дане проводи свирајући на гитари и очекујући наступ који ће му донети популарност. Интересантно је да је у оригиналној верзији текста реч о „обојеном момку“, али је тај детаљ касније промењен у „момка са села“, што казује да време у којем је композиција настала није баш било наклоњено црним извођачима, и да је израз – „сељаче“ – сигурнији адут за емитовање на радио програмима.

Оно што је „Џонија“ винуло међу звезде јесте Беријево свирачко умеће. И заиста, управо је гитарски „риф“ којим почиње „Џони, буди добар“, и који се понавља касније током композиције, привукао публику жељну новог звука. Интересантно је да Бери ни овде није био потпуно оригиналан. Наиме, поменути риф је од ноте до ноте скинут са соло деонице гитаристе Карла Хогана, забележеног у композицији „Није ли то баш као жена“ („Ain’t That Just Like a Woman”), коју је 1946. изводио оркестар Луиса Џордана, саксофонисте, певача и диригента.

Како су запазили музиколози, сам наслов композиције је сугестиван и казује да је реч о добром гитаристи, управо онаквом какав је и сам Чак Бери. Ту је још један аутобиографски детаљ: Бери је, наиме, рођен у авенији Гуди, у Сент Луису. Мада је пишући „Џони, буди добар“ био инспирисан свирачким умећем клавиристе Џонија Џонсона, са којим је током заједничког рада направио више снимака, Бери ју је претворио у неку врсту личне цртице.

Да је реч о правом и ванвременском рокенрол хиту, потврђено је и 1985. Наиме, „Џони“ је те године привукао пажњу и генерације чији су родитељи уживали у њеном првобитном извођењу. Десило се то у филму „Повратак у будућност“, у којем главни лик Марти Мекфлај, путујући кроз време, стицајем околности, доспева на бину у време матурске забаве његових родитеља. Не знајући шта да свира, креће са „рифом“ из „Џонија“, и у сали настаје хаос...

Не чуди стога што је легендарни „битлс“ Џон Ленон једном приликом рекао: „Ако бисте покушали да рокенролу наденете неко друго име, морали бисте га назвати – Чак Бери“.