Слаб залет за Канкун

Велики део планете Земље био је, на измаку лета, суочен с низом катастрофалних непогода (неуобичајене кише и поплаве у Европи, клизишта у Кини, високе температуре и пожари у Русији, поплаве у Пакистану и Индији, топљење и покретање глечера…). Научници су у томе видели доказ о убрзаним климатским променама, апелујући на оне који одлучују да нађу адекватан одговор на овај, највећи изазов са којим се суочава човечанство.

Ни непогоде тако катастрофалних размера, ни апели науке нису, међутим, уверили политичаре да су климатске промене, ипак, последица активности људи и њихове небриге за очување наслеђа, и да је заштита животне средине један од најважнијих али и најзахтевнијих послова пред међународном заједницом.

То је, поред више радних састанака, изражено и на недавној конференцији чланица УНФЦЦЦ у кинеском граду Тиањин – припремном састанку за предстојећи самит УН о заштити животне средине у Канкуну (новембар, децембар). Поред нових обавеза које се односе на смањење емисије гасова стаклене баште прихваћене на прошлом самиту у Копенхагену, али и резерви према испуњавању финансијских задужења богатих земаља због светске економске кризе, није било нових значајнијих иницијатива. Штавише, оптерећење истим питањима и покретање тема за које се сматрало да су апсолвиране у Копенхагену није повећало оптимизам кад је реч о постизању садржајнијег и правно обавезујућег споразума о смањењу емисије штетних гасова и глобалног загревања који би заменио Кјото протокол.

И састанак у Тиањину је био оптерећен расправама о подели терета смањења емисије штетних гасова и контроле извршења преузетих обавеза. САД још нису обезбедиле законску основу за одлучније ангажовање у смањењу емисије, али су зато од Кине и других земаља групе БРИК то тражиле, што оне не прихватају. С друге стране, сиромашне земље оптужују развијене, посредно и оне из групе БРИК, да се не држе претходно прихваћених обавеза и од њих захтевају смањење загађења сразмерно њиховом доприносу настанку проблема. С правом, јер је изражена сумња у спремност ЕУ и других развијених земаља да обезбеде обећана средства за бржи старт од 30 милијарди и дугорочну подршку од 100 милијарди долара годишње до 2020. сиромашним земљама за адаптацију и обезбеђење нове, чистије технологије. Договорено је, додуше, оснивање климатског фонда за помоћ сиромашним земљама, као и израда смерница за размену технологије.

Отуда и оцене дела учесника и посматрача о скромном напретку састанка у Тиањину, повремено оптерећеног неслагањем САД и Кине о најосетљивијим питањима од значаја за све земље-учеснице, уз свест да треба очувати процес преговарања и узајамно поверење учесника, чему ће, како се претпоставља, допринети сарадња, иначе, највећих загађивача, САД и Кине. С обзиром на оцену да обавезујући глобални споразум о смањењу емисије штетних гасова не може бити постигнут на овогодишњим састанцима, преговарачи су се фокусирали на мање спорна питања која би могла послужити као оквир за обавезујући споразум на конференцији УН у Јужној Африци 2011, па би се Канкун могао завршити само као „мали кључ за широко отварање врата у Јужној Африци”.

Због очигледних тешкоћа у усаглашавању ставова тако великог броја учесника различитих па и супротстављених интереса, и на овом састанку је исказана жеља (наговештена и у Копенхагену) да се еколошка дебата изузме из надлежности ОУН и повери ужим интересним организацијама.

Иако поједини учесници и посматрачи не очекују значајнији напредак у постизању глобалног споразума о климатским променама на самиту у Канкуну, не рачунајући ни с озбиљнијим учешћем шефова држава или влада, несумњиво је да ће загађење штетним гасовима и глобално загревање, као заједнички, универзални проблем, још дуго, до решења, бити предмет неслагања али и преговарања. Јер учесници једноставно не могу дозволити неуспех који би по последицама могао бити пораз наше цивилизације у борби за опстанак.

члан Форума за међународне односе ЕПУС-а