Необичан дан породице Синицки

Три месеца се каним да нешто запишем о тој чудесној јунској ноћи, и о томе како ме Ана Синицки, мецосопран, певајући руске романсе, направила слабићем, измамљујући сузе, мени, једном маторцу. Пре неки дан сам схватио да ће тај доживљај наћи место и у двема дневничким забелешкама.

Уторак, 27. јуни 2006. Дан препун обавеза. Неподношљива врућина. Све чиним да не изневерим пријатеља, некако стигнем у Руски дом и присуствујем догађају на који ме позвао посвећеном историји руске породице Синицки у Србији. Тихо улазим у замрачену салу испуњену људским силуетама. Почиње да се приказује документарни филм о Виктору Александровичу Синицком, по сценарију и у режији Тање Феро. Двораном одјекује благи, баршунасти глас седокосог Руса, лепог лица, добро држећег, иако у поодмаклим годинама.

Виктор прича о вину "еким кара" које је давно производио на Криму. Каже да се та лоза, од које се правило јединствено вино са укусом чоколаде, названо "црни доктор", гајила само на том месту и нигде више. Вино са укусом чоколаде, хм! Већ ми пође вода на уста. Цедило се у ограниченим количинама и слало годинама искључиво совјетској влади и Централном комитету КПСС. Наравно, пробали су га и они који су га производили. Викторов пријатни глас и онај умиљати, никад научени српски језик са руским нагласком, за који каже да Србима никад није сметао, полако нас извлачи из те дворане и води у украјинско село Знаменка, у Кировградској области, одакле потиче "династија учитеља Синицки", који нису били ни монархисти нити комунисти, али су себе сматрали левичарима. Примиче се крај друге деценије двадесетог века. У Русији револуција још траје.

Деда Виктор прича како су у Знаменку долазили "црвени", "бели", па онда разне паравојске... Убиства и пљачке. Није се могло више издржати. Његов отац Александар Синицки је покупио прње и с породицом кренуо право у Одесу. Сместио је жену и децу на бразилски брод "Рио негро", а он је остао да на другом ради као ложач и тако плати превоз за све њих. Породица му је прошла Босфор, Дарданеле и стигла до солунске луке. Ту су је искрцали. Богати Руси су наставили пут до Марсеља, а ове сиромашне Грчка није хтела да прихвати. Стигао је спасоносни позив из Краљевине СХС. Виктор Синицки је тада имао шест година. Али није заборавио да су их те 1919. године у Солуну укрцали са осталима у вагоне на којима је писало: "Носивост – шест коња и 40 војника". Возом су стигли до Панчева. Мајка, две сестре и он. Нашли су се у безнађу. Гладни и изморени. Тада је наишао неки човек и откупио све млеко које је тог дана требало да се однесе у Београд. Обишао је панчевачке пекаре и покупио сав хлеб. Све је то донео на железничку станицу и поделио руским избеглицама. Добротвору никад нису сазнали име.

О супругу и оцу Александру дуго ништа нису знали. Он је пловио на другом броду који се касније укотвио у Варни, у Бугарској. Остао је ту да живи не знајући шта му је са породицом. Једног дана је на улици, на ногама неког човека, угледао своје чизме које је давно сам ишарао. "Откуд моје чизме на твојим ногама"?, упитао га је Александар. Незнанац је одговорио да му их је продала нека Рускиња у Панчеву. После извесног времена сви су били на окупу. Александар Синицки је чак добио и посао учитеља у селу Борак код Умке. Виктор каже да им је било лепо.

Отац је касније отишао да учитељује негде у Санџаку, а Виктор је 1923. године пошао у Белу Цркву, у интернат. Тамо је остао девет година. После је уписао Пољопривредно-шумарски факултет у Земуну и постао агроном. Позвали су га у војску, у Сарајево, где је у школи резервних официра за артиљерију стекао чин потпоручника. Други светски рат га је затекао у Штипу. Немци су надирали са свих страна. Краљевина Југославија се распала. Он је распоређен у Царско Селo, недалеко од бугарског града Петрић. Имао је у јединици два топа, 12 војника и 12 граната. Војници су га питали да ли да се предају. "Не, водићемо рат са фашистичком Немачком", одговорио је Виктор. Када је немачки батаљон, збијен у редовима, изишао из шуме и нашао се на отвореном, пала је наредба: "Ватра!" После сваке испаљене гранате, прича Виктор, међу немачким војницима би се направио "ходник". Немци су почели да беже. Кад су испалили свих 12 граната и узели затвараче за топове побегли су и они, војници Краљевске војске.

Виктор је стигао најпре у Струмицу, а затим у Битољ. Ту се и оженио. После су га позвали у партизане. Крај рата је дочекао као начелник штаба бригаде у Охриду. Будући да је агроном, поставили су га за директора пољопривредног добра у Демир Капији, где су пре рата били краљевски виногради. Заволео је Југославију

и примио њено држављанство. Али, у годинама после Резолуције Информбироа 1948. године наше власти су га довеле у тешко искушење – тражили су од њега да се одрекне своје отаџбине, тада зване Совјетски Савез. Будући да је одбио да то учини, оптужили су га да је совјетски шпијун. Затварају га у Скопљу. После протеста совјетске амбасаде и вишемесечног затвора, ослобођен је оптужби да је шпијун. Није било доказа. Послушао је савет земљака из руске амбасаде и напустио нашу земљу, коју је толико волео. Имао је 45 година. Добио је смештај на Криму, у Јалти. Наставио је да живи како је научио код нас, да слободно говори о свему, што је наилазило на чуђење других који су га ућуткивали. Породица је за њим дошла после две године, али није могла да се привикне на тамошње услове. Жена и деца су се вратили у Југославију. Посетио је Панчево после паузе од 81 године. То је био живот једног руског емигранта.

Још нисам стигао да се присаберем после гледања овог филма, кад је на позорницу изашла Ана Синицки, Викторова унука, и почела да пева популарне руске романсе. У једном тренутку учинило ми се да присуствујем малој сеоској приредби. Онда је Ана, више пута, надланицом десне руке, обрисала зној са надуснице. Тада се десило нешто чудно. Тим покретом унела је присност. Тај њен једноставни покрет као да је био замах чаробним штапићем неке виле и сала Руског дома претворила се у салон великог руског кнеза, где је на окупу било двестотинак чланова фамилије који су уживали у изузетној вечери и певању Ане Синицке.