Тематска иновација

Тематика најновијег романа Мирка Демића може се, у најкраћем, свести на две теме: то су однос између копије и оригинала, и новинарство, за које нас мото романа обавештава да је брза књижевност.

Ако између филозофије и песништва влада нека стара кавга, онда је оно што постоји између књижевности и новинарства пародија те прастаре кавге. Демићу треба признати да је у свом роману о међуратном крагујевачком новинару Миловану Р. Пантовићу, самозваном Гандију, осетио да је новинарство, уистину неистражено тло. Изузмемо ли Хемингвеја и раног Црњанског, мало који писац је изрекао хвалу новинарству, а неки проницљивији есејисти, као што је био Валтер Бењамин, показали су и зашто јаз између књижевности и новинарства постоји.

Демићев романа као да, међутим, настаје пре тог јаза, јер лик и дело Милована Р. Пантовића показују да је писац роамана Слуге хировитог лучоноше, морао осетити и извесни "новинарски" импулс што значи: привлачност оног бизарног, необичног и локалног пре него што се та необичност претвори у нешто универзално, пре него што се у њој прочита властита прича. Наиме, Демић није похитао да новинарство "оцрни" онако како се то у књижевности обично ради, колико да пронађе неке тачке где се новинарство и књижевност додирују: то је лик Миловану Р. Пантовићу, лик новинара који у својој праводљубивости и идеализму, није само самосвесна (и стога неминовно пародична) копија Гандија, већ је у исто време близак и Дон Кихоту, али и фигури писца који су од ренесансе на овамо, уз изузетке романтичарско-модернистичке песничке провинијенције, обично на страни тзв. "хуманизма" ма шта то значило. Данас поготово.

Везу између новинарства и књижевности, боље рећи хуманистичких снова књижевности, потврђује и структура приповедања код Демића – прича о Миловану Р. Пантовићу, испричана је као роман у настајању једног другог новинара, Јована Канеле. Судбина Канеле, новинско-литерарног или литерарно-новинског кентаура, поклопиће се, у извесној мери, са судбином његовог лика, али и судбином "правог" Гандија да би се у том поклапању насиља, обзнанила и горко-иронична судбина књижевности, али и малих локалних судбина.

Одиста, у Демићевом роману књижевност је доведена близу новинарства не да би му се подсмехнула својом дуговечношћу, већ да би се открило да није од журнализма трајнија. Пишући о крагујевачком Гандију, Канела се тихо разоткрива, па све оно што се догађа "Гандију" догађа се и Гандијевим идеалима, који су прећутно, и идеали Канеле. Међутим, оба лика и све што они симболизују, нестају у помрачини провинције, далеко од смрти Махатме Гандија чији је животни ангажман, за разлику од њихових живота, могуће читати као догађај на светско- историјској позорници: као крах једне велике империје која остаје без свог драгуља у круни, и ренесансе једне велике земље.

Демићева књига пати, међутим, и од извесних слабости: наиме, Демић није аутор који је заинтересован да приповеда причу колико да (постмодерно) уобличује оно што је од приче преостало. То, само по себи, није проблем, али на различитој грађи даје различите разултате: прошли Демићев роман, Апокрифи о Фуртули, на пример, у непрекидним формалним одмицањима увек изнова прича исту причу која тако функционише као вечито враћање истог. Формална напетост која увек изнова изненађује читаоца, компензовала је увек исту причу.

У Слугама хировитог лучоноше, Демић је покушао да постмодерним колажирањем текстова учини нешто слично, али ми се чини да вечито враћање приче о М. Р. Пантовићу нема исти онај егзистенцијали потенцијал какав је имала прича о Фуртули.