Делови ненаписаног романа

Незавршене приче, идеје за приче, нацрти, записи, грађа непозната или једва позната, или можда занемарена, изван објављених књига за пишчева живота, на велико задовољство књижевних сладокусаца, доноси управо објављена 569. књига "Радове" популарне и цењене едиције "Реч и мисао", коју у новој концепцији и опреми уређује угледно име савремене српске књижевности Јовица Аћин, уједно приређивач и преводилац "Моје тврђаве" Франца Кафке. Реч је о драгоценој оставштини по свој прилици највећег књижевника тек минулог 20. века, за живота познатог само ужем кругу читалаца.
"Али, ја одлазим", биле су последње Кафкине речи. На срећу, захваљујући едиторском раду његовог великог пријатеља Макса Брода, који се као неверни извршилац књижевног тестамента оглушио о пишчево завештање да се његови списи спале, Кафкино сачувано дело, одмах по завршетку Другог светског рата, преко Америке, вратило се у Немачку, где је прихваћено као равноправно са делима Томаса Мана и Бертолда Брехта. Немогуће је утврдити суму досадашње критичке рецепције параболичног света књижевне заоставштине овог, већ тако описаног, танушног и слабашног, туберкулозног изданка прашког јеврејског гета, који са свих својих слика вири у свет као усамљено дете кроз прозорски оквир.

Афористичка разматрања

На више од три хиљаде страница писама, "Дневника" и друге књижевне грађе, попут затомљеног бисерја, налазе се у изобиљу и записи које је сам писац сматрао афористичким разматрањима. Афоризам још осваја своје место у књижевности и право на књижевни израз, али ови Кафкини, послужимо ли се завршним записом у "Мојој тврђави", делују баш као "свеже обиље, изворска вода, силовит, спокојан, разбокорујући раст, блажена оаза, јутро после разбеснеле ноћи, груди у груди са небом, спокој, смирење, утонулост".

Следом своје ненадмашне луцидности, приређивач Јовица Аћин указује на претпоставку да су, сви скупа, фрагменти ненаписаног романа, нацрт или чак роман, жанровски у кафкијанском смислу речи, попут његових недовршених романа или романа у фрагментима "Процес", "Замак" и "Америка". Афористичка разматрања о тамницама, сродним и околним стварима, како иначе стоји у поднаслову овог избора, изгледају као веродостојни трагови пишчеве намере да започне и четврти роман, посвећен тамници. У прилог томе Аћин преузима навод следећих речи, чији тачан извор није успео да утврди: "Мислим да би ’Тамница’ могла бити књига која би задовољила рупу која ме, гутајући себе, изнутра једе". Тамнице и затвореници иначе су присутни у Кафкиним најпознатијим делима.

У преводу се репродукција оригиналних верзија списа, у редоследу према досадашњим хронолошким сазнањима о календару настанка, међутим, Аћину истовремено изгледају много више као одјеци целокупног пишчевог бића, а не само као збир такозваних фрагмената, који у ненаписаном роману посредно учествују. Сматра с тога да је Макс Брод малтене измислио постојање романа код Кафке, и онда их издвајао и здруживао, па тако сачинио нешто што уопште није био пишчев наум. Уосталом, проистичу из једне веома широке области искуства коју називамо људским животом, чији су чак и најприватнији проблеми имали далекосежне књижевне последице.

Приче и нацрти, снови

У двема колекцијама, "Приче и нацрти" и "Снови", судећи према оригиналним, нетакнутим записима већим делом сачуваним у Бодлејанској библиотеци у Оксфорду, писац их је прецртавао да би на њима радио, понеке је искључивао, а понегде од два осмишљавао један. Исто тако, реченице дуже прозе користио је за афоризме и, обратно, афоризме убацивао у текст одређене прозе. Од записа је такође обликовао афоризме. Потврђују мајстора књижевне недовршености (недовршивости), поступком неизрецивости. Отуд је оно што није изражено важно колико и изречено, односно у "подтексту" дубљем од изреченог, више од онога што се непосредно може открити у њима; на известан начин, Кафкини афоризми кажу и више него што се од афоризма тражи. С тога и у њима, као у његовим причама и романима, треба све узимати у преносном значењу, у поређењима.

Шокира и фасцинира у исти мах, ваљано је примећено још у студији "Кафка – кривица и казна" Зорана Глушчевића, уз Аћина несумњиво најбољег познаваоца далекосежног дела о "митологији страха", "слици закона и бирократије", "оригиналној визији дехуманизације", затим о самоћи, угрожености, немогућности остваривања међуљудских контаката; комбинацији стварних догађаја и стања са прозаичном свакидашњицом, готово неодгонетивих симбола извесних људских осећања и помисли.

Све што је написао, разарало је заправо књижевну форму, у овом случају форму приповедака и романа, да би се од ових жанрова и њихових облика могла начинити модерна проза, због чега је било потребно да и сама критичко-истраживачка рецепција претрпи знатне, ако не и корените измене. Могло би се чак рећи – Чехов у приповеци, а Толстој у роману, били су у суштини мајстори истог, док ефекти Кафкиних приповедака и романа почивају на потпуно друкчијим претпоставкама, па су и путеви којима је Кафкино дело допирало до својих читалац били другачији.