Толкин на балкански начин

Готово да нема особе која не зна ко су Хобити и Виловњаци. За Гандалфа сте сигурно чули.

За дрекавце – можда негде у детињству док су вас плашили пре одласка на спавање, а за Сварога и влашку магију у неком каснијем, одраслом разговору. За клетнике, Луну, Загривука, Морену, минђушаре... –– тешко. А они су део митског света с простора Балкана, које је од заборава и усменог предања откинуо за сада Милисав Поповић.

То што га називају „балканским Толкином” не жели да коментарише, а на питање да ли му сметају полемике око тога да ли његова књига „Заборављена гора” (коју је објавила „Лагуна”) спада у српску или црногорску књижевност одговара да му сметају„ полемике на тему једне колевке и намере да се иста крв замути злим бибером”.

Тридесетак ликова „Заборављене горе”инспирисани су митологијом са простора Црне Горе, Србије и Херцеговине о којој постоје тек трагови у ретким књигама, бајалицама, стиховима... Поповић каже да је невероватно како смо последњих 50 година удисали митове и легенде других, углавном далеких народа – што је у едукативном, уметничком и сваком другом смислу потребно, за похвалу и широкогрудо – али да смо истовремено своје изворе магија и митова занемаривали, што је поразно по културни идентитет целокупног балканског бића.

– „Заборављена гора” је покушај да се фрагменти древних сећања увежу у штиво чија би фантазијска садржина сведочила колико смо некоћ били кадри да маштамо на особен, непоновљив начин – другачије но што су измаштани сви митови овога света. Боли када схватите колико је тога нестало из нашег колективног ума, а ја сам имао ту срећу да одрастем у породици у којој се неговало усмено народно предање– вели Поповић.

Ликови из „Горе”, која је већ овенчана међународним признањем „Орфејева лира”, а била је и у ужем избору за награду „Мирослављево јеванђеље”, ушли су и у школе у Србији и Црној Гори и недавно су привукли и пажњу уредништва „Националне географије” из Вашингтона. Поповићев есеј о најатрактивнијим локацијама у Црној Гори, исписан етнописом који је својствен „Заборављеној гори”, објављен је у специјалном издању „Националне географије”. На насловној страни издања које излази једном у 10 година захваљујући Поповићевом тексту био је мотив острва Свети Стефан.

Поповић је већ пет година саветник градоначелника Подгорице за европске интеграције, а после дипломирања на београдском Факултету политичких наукаизабран је да на нивоу балканских универзитета заврши специјалистичке студије у области ригидне и примењене психологије, тачније профилисања. Након годину дана постаје први „профајлер” на простору Србије и Црне Горе.

– И после седам година изгледа да је и даље тако јер Американци и Французи након првог програма нису покренули нови. Ради се о овладавању вештинама у сврху разумевања психо-социолошких стања појединаца у заједници (мањој групи) или обратно. Профиличар може да обавља бројне послове: од креирања система безбедности у држави, стратегија одбране од тероризма, па до коректуре и креације у програмима осмишљеним за масовну забаву (филм, видео игре...). Све зависи од духа онога који поседује лиценцу за профилисање – објашњава Поповић.

Профиличари не морају да буду сви они који имају диплому психологије, наставља, јер је ова област много напреднија од психологије, иако користи њене методе, али и интуицију. Сваки профиличар се, по његовим речима, обучава да буде стручњак за антитероризам и обавештајне службе.На наше питање да ли је и он обучен у овој области, јер је прва асоцијација када се чује „профајлер” ипак на америчке серије и филмове, Поповић одговара потврдно, али додаје да се намерно одвојио од онога што многи доживљавају као„шпијунску причу”, јер га је више занимао цивилни део, нарочито одабир добрих и квалитетних људи које из неког разлога нису примећени у својој средини. Његове услуге до сада су затражене неколико пута, углавном за потребе владе.