У мрежи постмодернизма

На јубиларном 35. Бранковом колу, у Матици српској у Новом Саду, угледном руском песнику Вјачеславу Купријанову свечано је уручена новоустановљена награда Бранковог кола "Бранко Радичевић", за укупни стваралачки опус и допринос модерном песничком језику. Том приликом промовисана је свеже штампана у Бранковом колу Купријановљева књига изабраних песама "Земљино небо" у препеву Николе Вујчића. Вјачеслав Купријанов је наступио заједно са песницима из света и на свечаном затварању 35. Бранковог кола у Сремским Карловцима, у најстаријој српској гимназији.

Како се осећате на Бранковом колу, у Новом Саду, Сремским Карловцима, и на Стражилову?

– Овде на Бранковом колу присећам се када сам први пут био у Новом Саду и Сремским Карловцима. Било је то 1989. године. Обрадовао сам се када сам у албумима Бранковог кола видео старе фотографије из тога времена и присетио се тих људи, песника, с којима сам се тада срео. Што се рајског Стражилова тиче, ја нисам био на грчком Парнасу, али сам зато био на српском. Задивљен сам да људи свакодневно долазе на Стражилово и пењу се до Бранковог гроба где се говоре и чују песме. Мени је, уопште, сваки боравак у Србији веома пријатан.

Господине Купријанов, много времена проводите у Немачкој и Швајцарској. Зашто?

– По образовању сам германиста, немачки језик је за мене први страни језик. Преводио сам немачке песнике за време школовања на институту, на Московском институту страних језика. Затим сам се лично упознао с немачким песницима који су тада допутовали у Совјетски Савез. Један од њих био је и Хаинц Калау који је почео да преводи моје песме на немачки језик. У негдањој Источној Немачкој те преводе дуго нису хтели да објављују, говорили су да немају препоруку са совјетске стране. Због тога ми је прва књига на немачком језику изашла у Западном Берлину, 1985. године.

После тога упознао сам се са издавачем и писцем – Рудолфом Стирном. Он је био издавач мојих песама и прозе до своје смрти 2003. године. Издао је моја два романа, књигу кратке прозе и три збирке песама. Једна од њих доживела је четири издања, две друге су биле на првом месту "најбољих књига" чији списак су правили водећи књижевни критичари. Сада ми је изашла нова књига песама у Берлину, издавач је Афаиа. Настављам да преводим поезију са немачког, савремених песника – Ханса Магнуса Ензенсбергера, Михаила Кригера, Класика – Раинера Мариа Рилкеа (у Москви су већ изашла четири издања), Фридриха Хелдерлина... Због тога ја често боравим у Немачкој или Швајцарској и Аустрији.

Поезија на Интернету

Каква је данас савремена руска поезија?

– Савремена руска поезија веома је разнолика. Она се дели на генерације, што није добро, због тога што границе генерација одређују политичке промене. Постоји поезија Москве и поезија Петербурга, провинцијска књижевност, на пример, сибирска, али и сибирска може да се дели на, рецимо, иркутску или кемеровску. С распадом Совјетског Савеза распале су се и књижевне везе, поделиле су се по партијским обележјима књижевне институције, замро је систем ширења књига. Због тога књиге издане у Москви не доспевају у Сибир – и обрнуто. Тешко је зато претпоставити шта ће се ново десити у поезији. У помоћ нам пристиже Интернет, но он је једна провалија, јер је у мрежи више од сто хиљада песника! Они читају један другог, пишу један другом, укључујући и песнике који пишу на руском у иностранству – у Израелу, Немачкој, Америци...

О чему пишу млади песници у Русији?

– Млади песници у Русији – они су као и песници који постоје у компјутерској мрежи. Они се труде да пронађу свој образац риме, али не умеју да мисле у поезији. Други овладају verlibrom – слободним стихом, но код многих он се мало разликује од прозе. Пишу углавном о својим доживљајима, али имају мало тог младог егоизма да би могли прећи на теме које ће бити занимљиве не само ауторима, него и савеменицима  који све мање читају њихове песме.

Има ли Русија публику, људе који воле поезију?

– Дешава се да су публика и сами песници. Има их довољно да напуне салу у Москви или Петербургу. У Москви се свако вече читају песме на четири-оет места, то су библиотеке, мреже књижевних кафића – пројекат ОГИ, клубови. Постепено се број тих места увећава, не само у главном граду.

Шта можете да кажете младим песницима данас?

– Младим песницима данас немам шта да кажем, они слушају само себе. Онима који слушају и друге посвећени су моји критички чланци у "Књижевним новинам", или у часопису "Арион", у целини посвећеном поезији. Ако ту могу пронаћи некакву главну идеју, коју проповедам младима – то значи, говорећи речима Апостола Павла – "не прилагодити се том веку", то јест, избегавати модерне тековине које се називају масовном свешћу, не доспети у мрежу постмодернизма.

Волфганг Гете је рекао да је превођење књижевности најважнији посао на свету. Преводили сте са немачког језика, како рекосте,  Рилкеа и друге песнике.  Зашто преводите?

– Слажем се са Гетеом, избор аутора кога преводите је веома важан, важни су и језик и стил, њима се обогаћује матерњи језик. Преводилац сам задаје стил избором узорних аутора. То изискује високи професионализам. Лош превод доброг песника више је штетан него властита лоша песма, само овде клевета пада на аутора. Преводити у континуитету значи одржавати тај творачки континуитет у напону. Познавајући друге књижевности, друге песнике, увиђаш шта недостаје у матерњем језику, тада је превод – дужност песника. Има ту много појединости – ја преводим Рилкеа или Хелдерлина због тога што у руској поезији нема песника сличних њима, као што нема сличних ни Ернесту Јандлу. У то време сам преводио Рилкеа, иако су га и други до тада преводили, зато што сам сматрао важним да постоје различити преводи. На жалост, и данас код нас готово да не постоји критика превода.

Остваривање у празнини

Да ли је за Вас поезија и данас универзални многостолетни језик?

– Поезија данас може много тога да каже савременицима, чак и ако не слушамо песнике. Познат је тужни експеримент Хелдерлина, којег су схватили као "високог" песника тек кроз 50 година после смрти. Но, мени се чини да Немци и данас о њему "мало размишљају". И не само Немци. То није само случај са Хелдерлином. Али поезија мора да се остварује чак и у празнини, као да је чује и слуша цео свет.

Да ли и данас постоји "борба" слободног и везаног стиха (

– С једне стране данас свако може да пише како жели. Но, слободан стих код нас још није постао нормална појава у систему образовања. Овде су многи под утицајем старих ставова и опредељења, полазећи од покојног академика М. Л. Гаспарова који је учио да је ма који текст "записан у стубац" – verlibr. Разумно одређење verlibra као претходника и песме и прозе налазимо само код академика Јурија Њ. Рождественског у његовој књизи "Теорија реторике". Лоше је и то што нису поново издани узорни verlibri Владимира Бурича.

Да ли је живот за Вас инспирација или књижевност?

– По том питању следим савет Хелдерлина који је у једном свом епиграму написао: "У животу тражи уметност и у уметности појаву живота, једно ћеш тачно увидети, друго ћеш тачно схватити".

Ви сте наш нови  лауреат, добили сте награду "Бранко Радичевић". Шта она значи за вас?