ИЗМЕЂУ ВЛАДЕ И КОСОВСКОГ ЗАВЕТА

Да ли то косовски мит још једном показује своју затомљену снагу, или се напросто ради о реалполитичкој игри у којој су сви актери, из различитих разлога, закључили да у овом тренутку ваља заиграти тврдо? Другим речима, да ли је Ахтисаријев предлог заиста толико иритирао српске политичке "чимбенике" и активирао њихове скривене патриотске ресурсе, или су креатори српског јавног мњења мудро закључили да треба пустити народ и Коштуницу да се мало истутње на Ахтисаријевом папиру, пре него што се све врати у "нормалу", односно на старе дневнополитичке зађевице, евро-реформску фразеологију и трговину око формирања нове владе?

Но, шта год да је у питању, било је готово милина ових дана посматрати српску политичку слогу. Косово је у нашој јавности најзад добило третман какав заслужује. Након почетне збуњености, медији су све више-мање адекватно пропратили, и само мањи део је наставио да се понаша као медијска испостава америчке амбасаде и Европског покрета у Србији. Писцу ових редова су ипак најупечатљивији били последњи наступи Вука Јеремића, спољнополитичког саветника председника Тадића, као и Душана Петровића, Тадићевог страначког заменика и шефа посланичке групе ДС у прошлом сазиву парламента. Толико државотворности, одмереног патриотизма и националне одговорности одавно се – још тамо од Тадићеве председничке кампање – није могло чути од челника демократа. Ни речи о томе да је косовски проблем "првенствено хуманитарно питање" и да "нису важне границе него људи". Ни помена да је "најважније како људи живе", а да границе у савременом свету нису толико важне и да ћемо се ионако једнога дана сви наћи у границама уједињене Европе. И поврх свега, став да је независност Косова неприхватљива за Србију није сместа релативизован ставом да Србија ни по коју цену, без обзира на исход преговора о статусу Косова, не сме кварити односе са САД нити мењати своју евроатлантску оријентацију.

Препознајете иронију у овим реченицама? Сумњате у искреност патриотског заноса страначких челника који се, најблаже речено, у томе баш нису претерано истицали? Слутите да се иза свега крије дневнополитички интерес да се некако изађе у сусрет косовској платформи ДСС-а и тако ипак омогући формирање жељене владе "демократског капацитета"? У праву сте – али само делимично. У изјаве и искреност политичара, у принципу, увек ваља сумњати, али је боље држати их за реч и подсећати на ранија обећања, него априори одбацивати. Уосталом, људи и странке се мењају, а та промена може бити и набоље и нагоре. Најзад, тек треба да се види да ли се и који то реалан политички садржај, или, дај боже, стратегија, крије иза вруће патриотске реторике ДСС-а пре и након последњих избора. Хоћу рећи – важна је политика, а не људи и ја, рецимо, не бих имао никакав проблем – за њега нисам баш сасвим сигуран – уколико бих видео Душана Петровића како енергично позива на прекид дипломатских односа са земљама и организацијама које би признале независност Космета.

Независно од ситног или крупног политикантства на једној, другој или трећој страни, чињеница је да у последње време присуствујемо значајној промени у перцепцији српског јавног мњења, па онда – додуше, спорије и амбивалентније – и српске политичке елите. Томе је, истина, много више допринела ароганција и бруталност бројних међународних представника и "посредника", него неки систематичан рад на националном освећивању, али последице су несумњиве – и вероватно неповратне. Поготово када се овај актуелни косовски ангажман страног фактора упореди с напорима са којима, већ годинама, међународна заједница (читај Запад) и њени високи представници систематски раде на гушењу и елиминисању свих државних атрибута Републике Српске, покушавајући да од БиХ направе што јединственију државу.

И заиста, како одговорити на следећа питања која се, у овој или сличној форми, врзмају у глави просечног Србина: Како то да границе међународно признате СФРЈ нису биле светиња, већ је, одлукама Бадинтерове комисије, предност дата праву народа на самоопредељење? Но, ако је то већ прихваћено као принцип, како то да се у случају Босне и Херцеговине тај принцип мења, њене границе постају недодирљиве, а воља апсолутне већине српског становништва у БиХ грубо игнорише? И како се тај принцип неповредивости републичких/државних граница опет релативизује и напушта у тренутку када је реч о границама Републике Србије? И како то да се, сада, на крају баладе, принципима Контакт групе и последњим изјавама генералног секретара НАТО-а, принцип неповредивости граница поново афирмише када је реч о будућим границама настајуће косовске државе? Дакле, територијални интегритет велике и мале Југославије, као и Републике Србије, међународно признатих чланица Уједињених нација, третирају се као Алајбегова слама, а за разлику од недодирљивих граница "мултиетничке" Босне и "мултикултуралног" Косова? Превише је то обрта, и превише нелогичности да би се чак и лаковерним Србима могло  представити као случај и пуки стицај околности.

Вољом светских моћника и односом снага на терену, Косово можда може постати независно, али то више нико у Србији – па чак ни већина од оних који гласају за Јовановића и његову коалицију – неће сматрати праведним исходом и заслуженом казном за Милошевићеве, што стварне, што измишљене грехе. И то је углавном неповратна, а можда и највреднија ствар коју ће Србија – евентуално – извући из ове косовске несреће. Можда ДС неће издржати на овом "патриотском курсу", можда се заинтересоване стран(к)е неће договорити око поделе ресора и можда пројектоване владе на крају неће ни бити. Али је важно да више никада у влади – по могућству, ни у опозицији – не буде странке чији ће челници говорити како границе нису важне и према судбинским државним питањима се односити као према добијеној или изгубљеној партији баскета. А у том случају, онда више заиста и неће бити толико важно – сем наравно актерима, члановима њихових фамилија и најближим сарадницима – ко је у влади, а ко у опозицији.

Главни уредник часописа "Нова српска политичка мисао"