Где се деде разговор

Борба геј популације против дискриминације, против притисака и насиља свакако је оправдана и треба је искрено подржати. У томе нема ничег спорног. Осим тога, ту било какав став ,,против” сигурно није легитиман. Само, то ни у ком случају не значи да њиховим организацијама нема шта да се приговори. Напротив, има као уосталом и свим другим организацијама. Зашто би оне биле изузетак? Критика често зна да буде кориснија од слепог подржавања. Требало би да смо то до сада научили.

Али све оно што би се геј организацијама могло замерити може се у још већој мери замерити свима нама заједно. Зашто се свака расправа на ову тему, као неким чудом, увек сводила на оно: за параду или за насиље? То помало и вређа, тим пре што је остало нејасно чак и да ли о питању геј параде друштво има или нема право на било какву процену. Можда политички коректно и јесте, али коректно свакако није. Па још за собом оставља и мучно питање: Да ли је то неко одлучио уместо нас?

Зашто се о различитостима није озбиљно разговарало? Само се декламовало. Чега ради?

Геј парада je скуп који, поред свега осталог има и несумњиву, очигледну сексуалну конотацију, па као такав свакако задире и у сфере културологије. Просто речено, ако би се на сваком тргу наше планете одржавала геј парада, како би то уопште могло допринети различитости? Зар није нормално и да различите културе имају различите погледе? Како стоје ствари о том питању?

Има ту много питања од којих као да je само мук остао, а о којима се свакако морало јавно разговарати, и то озбиљно. Борба за различитости заиста јесте насушна потреба нашег времена.

Само, ту се онда намеће и ново питање – колико je тако нешто могуће, будући да живимо у друштву у коме уместо да наука и уметност брусе политику, политика у доброј мери бруси њих. По томе се Србија додуше не разликује много од остатка света, она je само дубоко подељена и ослабљена, па све то изгледа много драстичније.

А кад смо код слабости државе, ту се у причу и сами по себи враћају хулигани. Да су добро организовани и вођени у то нема сумње, али сумње нема ни да су, поред свега осталог, скупа са онима који их воде, и потпуно без памети. Шта би се о њима још могло рећи што већ није и речено и схваћено? Човеку просто не преостаје ништа друго него да се поново врати на слабост државе јер биће да ипак ту леже и многи други одговори, а не само овај.

Проблеми наше државе су заиста бројни и тешки, ветрови дувају са свих страна, али се и поред тога све теже отети утиску да су, од свих великих и реалних проблема, ипак, наш највећи проблем они који се са тим проблемима носе. Да се погледамо у очи. Прво смо имали један режим за који се слободно може рећи да му je за руком полазило увек и само супротно од онога што je хтео, а и то само под изразито климавом претпоставком да je тај режим уопште и знао шта je хтео. После њега на власт су дошли они који чак ни такав режим никако нису успевали да сруше. Зашто? Испада да им je био потребан неко са стране да их удружи и то око циља који je без икакве сумње свима њима био заједнички. Заиста, да ли се ти људи могу сматрати оличењем способности? Тешко, будући да нам je држава још у стању мучно лаганог формирања и свега онога што уз то иде. Да, тешко да би се и ту о некој озбиљнијој способности дало говорити. Али ни то није најстрашније. Најстрашније je што као да смо због свега тога и ми сами престали да било шта озбиљно очекујемо од сопственог друштва, па самим тим и од себе. То je најстрашније. А најболније je што све то заиста не представља иоле реалан одраз наших потенцијала, људских пре свега.

Па шта нам се онда заправо дешава? Не тврдим да знам, само питам. Јер чини ми се да се међу нама упорно најгласније чују они који као да унапред све знају, и никада се не запитају. Нити кога чују. (Свак’ у својој бусији, и то још политичкој.) Вечита свађа, разговора нигде. Зашто? Зашто тако непоколебљиво расипамо снагу кад нам je она више него потребна?

Писац