За децу време неумитно протиче

Економска криза довела је до пораста броја деце која живе у сиромаштву, па је данас буквално свако десето дете у Србији сиромашно. Оскудица може имати дугорочне последице на дечији развој, те се намеће закључак да економска криза ни по коју цену не сме да буде изговор за одлагање одлука које доносе подршку породицама које живе у сиромаштву и социјалној искључености. Јер за децу време неумитно протиче. Њихов развој не чека да криза прође. Фаза најранијег детињства је најосетљивија и пропуштене прилике тешко да се икада надокнаде.

Друштвена искљученост често проистиче из сиромаштва, али постоје и други разлози који спречавају да се остваре права на оптимални развој које има свако дете. Преспоро се успоставља мрежа услуга за подршку биолошким породицама, нарочито оним које имају децу са тешким сметњама у развоју, па се та деца још увек смештају у институције, далеко од родитеља. Смештање деце у установе представља један од облика искључивања. А и великом броју деце са сметњама у развоју која живе са својим породицама још у су ускраћена многа права, па ни она нису део заједнице као њени равноправни чланови. Деца из ромских породица непропорционално су заступљена у институционалном смештају јер нису донесене одговарајуће мере за подршку њиховим породицама и заједницама. С друге стране, у предшколским установама и другим облицима дневног збрињавања које су од виталног значаја за подршку породицама занемарљив је број деце са сметњама у развоју као и ромске деце. Прерасподела средстава у корист услуга у заједници требало би да омогући да најугроженији не буду искључени из система услуга које су потребне породици и детету за развој социјалних вештина потребних за самосталан и активан живот у заједници.

У Србији је видан напредак у трансформацији институција за децу без родитељског старања за које се у све већем броју брину хранитељске породице. И за децу са сметњама у развоју која су без родитељског старања могуће је остварити услове породичног живота у адекватно обученим хранитељским породицама или у малим групним заједницама у срединама дететовог порекла. Новим законом о основама система образовања и васпитања, који се примењује од почетка ове школске године, кренуло се ка остваривању образовне инклузије као предуслова за друштвену укљученост. Када тај процес заживи у потпуности Србија ће се сврстати међу земље које су са декларативних прешле на стварне позитивне промене у остваривању дечјих права.

Без поштовања детета није могућ оптималан развој ни детета ни друштва, а то у највећој мери не зависи од решавања економске кризе. Поштовање физичког интегритета и дигнитета појединца је право које се буквално никада не поставља као питање када је реч о одраслим особама, али то исто право је најмање поштовано када је у питању дете. Потпуно је неприхватљиво да у Србији и данас, упркос многобројним мерама и предузетим активностима, још увек више од две трећине родитеља употребљава неку врсту насилних мера за дисциплиновање своје деце, и да две трећине деце трпи повремено насиље у школама. Сваког дана на десетине хиљада деце изложено је некој врсти насиља, било да се ради о вређању, понижавању, уцењивању, искључивању из друштва, било о физичком насиљу. Дете највише учи о социјалним односима и о начину решавања конфликата из свог властитог искуства. Економска криза може утицати на пораст насиља међу децом и младима, али овакав утицај може да се умањи појачаном свешћу и акцијом свих важних актера. Деца нису бирачко тело, немају право гласа. Одговорност за систем друштвених вредности који подржава културу ненасиља, толерантност, разумевање разлика и солидарности – имају одрасли. Одрасли, у било којој својој улози, родитеља, стручњака, службеника, члана комисије или обичног грађанина – треба да испуне своје дужности уважавања и поштовања детета као субјекта права.

Није случајно да Конвенција о правима детета, коју је и Србија ратификовала пре 20 година, захтева да се за сваку етапу детињства остваре потребни услови у дететовом окружењу да би се омогућио оптималан развој свих његових потенцијала. Материјални услови су минимум, али они нису довољни, јер без социјалне укључености, безбедности, емотивне подршке и стимулативних могућности, оптималан развој није могућ.

*Директорка Уницефа у Србији