БИГ БЕН И СРБИЈА

Тај сат на врху зграде Дома војске Србије види се скоро из целог ужег језгра Београда. Још нема статус српског Биг Бена, али би то могао и достићи. И он је старије производње па понекад мало и пожури. Није то промакло онима који будно мотре на све потезе војске, посебно у главном граду, и посебно када су некретнине у питању. Већ три пута су стизале пријаве из градске управе "да сат на Дому не показује тачно време и да то мора бити отклоњено". Заиста, да ли то најтранспарентнији војни сат жури, или Србија касни? Има ли ту и неке кохабитације војног и политичког естаблишмента, с једне стране, и још увек већинског расположења јавности према свему што нам се дешава, с друге стране? Ко је пожурио, а ко касни?

Најпре нам је Марти Ахтисари око питања Космета набацио "колективну кривицу" и додао да "Срби опет звецкају оружјем", да би председник Скупштине Косова Кољ Бериша запретио албанском побуном. Најзад, и премијер Космета Агим Чеку је рекао да "Срби немају храбрости ни потенцијал да поново освајају Косово". Вероватно је господин Чеку претходно прочитао изјаву државног секретара за одбрану Србије, господина Звонка Обрадовића који је поручио да "жели да обавести неке у Србији који тога још нису свесни да нас нема двеста милиона и да немамо атомску бомбу, да у складу с тим треба и да се понашамо".

Нешто раније, на домаћем политичком фронту осуђене су изјаве Томе Николића и Ивице Дачића "који би, ето, опет хтели да ратују за Космет", затим су се само предложили они политичари који би први да признају Космету независност и, наравно, они који стално позивају на реалност. У реалности, западни миротворци признали су немоћ да некако помире Србе и Албанце и стали су отворено на страну Албанаца. То оправдавају тиме да је боље подржати једну страну него ниједну. Наиме, западни политичари процењују да због евентуалног губитка Космета Срби неће припуцати, док Албанци прете да хоће.

Са српске стране, с највишег места поручено је "да ће се за Космет Србија борити искључиво демократским методама". Сваки други вид приступа проблему Косова дезавуише се као неодговорно сањарење. Српска реална политика тиме одвраћа пажњу од чињенице да њено наводно професионално и реалистично играње појмовима као што су политика националних интереса, одговорност, међународна заједница, или политика моћи до сада нису много допринели томе да се српски ставови око Космета и уваже.

Јер, сведоци смо својеврсне комбинације српске реалне политике, која делује на уском хоризонту политичких мандата, избора и реизбора, просвећеног пацифизма који захтева рационалност политичких и војних циљева, а употребу силе не одбија апсолутно (Николић и Дачић?), и религиозног пацифизма који као аргумент против сваког рата истиче светост живота. Ту су, наравно, и српски конформистички медијски интелектуалци који пропусте реалних политичара често накнадно колективизују, а све Србе проглашавају за виртуелне господаре ратова на Балкану.

У том галиматијасу, са Запада нам поручују да су "реформе војске и служби безбедности најважнији корак ка напретку Србије", док реформе привредног система, здравства, правосуђа и школства помињу само домаћи политичари.

Војска Србије потпуно је окренута уласку у Партнерство за мир и НАТО, с реформама и редукцијама иде се врло брзо, без обзира на то шта се све може догодити на Космету и око њега. Војни буџет много је мањи од буџета суседних држава приближно исте величине. Судећи према испитивањима, јавност у Србији подржава улазак у Партнерство за мир, али не и у НАТО. Да би били примљени у НАТО народ се о томе, према процедури, мора претходно позитивно изјаснити на референдуму. Потези војног врха и Министарства одбране Србије у вези с евроатлантским интеграцијама могу се, наравно, објаснити и жељом да војска што пре достигне стандарде НАТО-а. Но, тврдње да се у ЕУ лакше улази када је држава члан војног савеза тачне су у случају Румуније и Бугарске, али не и Финске и Аустрије, које су чланице ЕУ, а нису у НАТО.

Дакле, Србија неће бити примљена у НАТО све док не призна независност Космета, јер НАТО не прима нове чланице које имају нерешене територијалне спорове.

Завршавајући свој текст о ОВК, Марк Семо је у париском "Либерасиону" (9. априла 1999) цитирао једног Албанца из Македоније :"Код нас, у планинама када се роди мушко дете, у колевку му се стави Куран и пушка. Сви смо ми исти народ, говоримо исти језик, имамо исте обичаје и истог словенског непријатеља".