Тројно приближавање

У недавно саопштеним резултатима истраживања јавног мњења примећује се једна дискрепанца. Према једном истраживању, Демократска странка и СРС имају подједнаку подршку. Према другом, радикали стоје много боље него демократе. Та дискрепанца није важна за импликације ових налаза, јер која год од две процене била тачна, значајније je да су истраживања сагласна у томе да само четири или пет србијанских странака може да уђе у парламент (под претпоставком да цензус остане пет одсто), а да заједно са њима на још око 5-6 процената места могу да рачунају странке етничких мањина. То упућује на важан закључак: СРС неће успети да освоји власт након наредних избора у Србији.

У оба истраживања дошло се до увида да владу сада могу да направе ДС, ДСС и Г17 плус, или чак само ДС и ДСС. Упркос чињеници да је ДС дуго била у клинчу и са Г17 и са ДСС, постоји неколико показатеља који указују на то да је једна таква влада након наредних избора могућа. Прво, неке кадровске промене показују да је одлука о приближавању ДС и Г17 већ донета. Из јавности су уклоњени Душан Петровић (који је често критиковао Г 17) и Чедомир Антић (који је често критиковао ДС), тако да је предизборна или постизборна коалиција између ове две странке извесна.

Друго, извеснија је и сарадња ДС са Демократском странком Србије. Између ДС и ДСС већ доста дуго постоји један анимозитет, али је његов интензитет трагичним нестанком Зорана Ђинђића са политичке сцене значајно опао. Отуда се данас као једини разлог за одсуство сарадње између те две странке вероватно може навести само то да су оне некада биле оштро сукобљене. То је препрека која ће се лако уклонити. ДСС углавном више нема разлога да напада ДС, а с обзиром на то да се и сам ДС доласком Бориса Тадића на њено чело у великој мери одрекао политичких визија Зорана Ђинђића, политика ДС и политика ДСС толико су се приближиле да је у последње две године потребно доста менталне гимнастике како би се објаснило у чему се лидери двеју странака не би могли сложити.

Највећа препрека за формирање владе чију би окосницу чиниле ДС и ДСС била би чињеница да ће ДСС имати скоро дупло мање места у скупштини од ДС, па би тиме и Војиславу Коштуници било тешко да очува премијерско место. То јесте највећа препрека, али није непремостива. Јер, како је већ речено, по многим политичким питањима (а поготово по питању Косова, које ће наставити да доминира политичком сценом Србије и у 2007) ове две странке су толико сличне да скоро и није важно која ће дати премијера. Ако се уз то странке још сагласе да н-акон усвајања новог устава није неопходно ићи на председничке изборе (што значи да Борис Тадић остаје председник Србије још три године), онда се чини да би ДС, која би имала више посланика од ДСС, могла да прихвати Коштуницу за премијера. Била би то тада права кохабитација коју је Тадић предложио још 2004. године.

Радикали, како видимо, немају шансе да сами дођу на власт, већ би за то требало да праве коалицију. За коалицију је, међутим, неопходно променити политику, тј. постати део система. Према једном од два истраживања, апсолутна подршка СРС пала је за око 300.000 гласова. Пресудну улогу у промени расположења радикалских бирача одиграо је Национални инвестициони план. Упркос критикама са економског гледишта, тај план показује једну важну ствар: чињеница да су државни службеници спремни да јавно инвестирају 1,6 милијарди евра показује да су спремни – да се одрекну могућности да украду исто толико евра. Јер, разлог што током деведесетих година у Србији није било улагања у инфраструктуру, здравство, културу, итд. није у томе што за то није било пара, већ зато што су државни службеници (од врха до дна) те паре користили за сопствене или партијске потребе. Грађани увиђају да постмилошевићевска влада води рачуна и о јавном интересу и желе то да награде политичком подршком.

Друга важна ствар која радикале спречава да дођу на власт јесте то што они нису део естаблишмента, односно система. Економска и бизнис елита, као и тајкуни из Милошевићеве ере не желе да демонтирају постојећи систем комбинације тржишне економије и монопола који им гарантује постојећа политичка елита. Ту би радикали могли да нешто науче од социјалиста који су то схватили 2004. године. То је странка која се постепено мења, јер жели да буде део система. Слично као и опозиција током деведесетих, радикали су данас суочени са два избора: или ће постати део естаблишмента или ће га срушити. Ако желе ово друго, можда би требало да поразмисле да ли се исплати да наставе да говоре језиком деведесетих и заувек остану у опозицији. Или да покушају да промене тему и почну озбиљно да критикују корупцију, монополе, администрирање у привреди, селективну заштиту власничких права и споро и неефикасно судство и тиме допринесу консолидацији демократије и тржишне економије у Србији.

Доцент на Факултету политичких наука у Београду