Trojno približavanje

U nedavno saopštenim rezultatima istraživanja javnog mnjenja primećuje se jedna diskrepanca. Prema jednom istraživanju, Demokratska stranka i SRS imaju podjednaku podršku. Prema drugom, radikali stoje mnogo bolje nego demokrate. Ta diskrepanca nije važna za implikacije ovih nalaza, jer koja god od dve procene bila tačna, značajnije je da su istraživanja saglasna u tome da samo četiri ili pet srbijanskih stranaka može da uđe u parlament (pod pretpostavkom da cenzus ostane pet odsto), a da zajedno sa njima na još oko 5-6 procenata mesta mogu da računaju stranke etničkih manjina. To upućuje na važan zaključak: SRS neće uspeti da osvoji vlast nakon narednih izbora u Srbiji.

U oba istraživanja došlo se do uvida da vladu sada mogu da naprave DS, DSS i G17 plus, ili čak samo DS i DSS. Uprkos činjenici da je DS dugo bila u klinču i sa G17 i sa DSS, postoji nekoliko pokazatelja koji ukazuju na to da je jedna takva vlada nakon narednih izbora moguća. Prvo, neke kadrovske promene pokazuju da je odluka o približavanju DS i G17 već doneta. Iz javnosti su uklonjeni Dušan Petrović (koji je često kritikovao G 17) i Čedomir Antić (koji je često kritikovao DS), tako da je predizborna ili postizborna koalicija između ove dve stranke izvesna.

Drugo, izvesnija je i saradnja DS sa Demokratskom strankom Srbije. Između DS i DSS već dosta dugo postoji jedan animozitet, ali je njegov intenzitet tragičnim nestankom Zorana Đinđića sa političke scene značajno opao. Otuda se danas kao jedini razlog za odsustvo saradnje između te dve stranke verovatno može navesti samo to da su one nekada bile oštro sukobljene. To je prepreka koja će se lako ukloniti. DSS uglavnom više nema razloga da napada DS, a s obzirom na to da se i sam DS dolaskom Borisa Tadića na njeno čelo u velikoj meri odrekao političkih vizija Zorana Đinđića, politika DS i politika DSS toliko su se približile da je u poslednje dve godine potrebno dosta mentalne gimnastike kako bi se objasnilo u čemu se lideri dveju stranaka ne bi mogli složiti.

Najveća prepreka za formiranje vlade čiju bi okosnicu činile DS i DSS bila bi činjenica da će DSS imati skoro duplo manje mesta u skupštini od DS, pa bi time i Vojislavu Koštunici bilo teško da očuva premijersko mesto. To jeste najveća prepreka, ali nije nepremostiva. Jer, kako je već rečeno, po mnogim političkim pitanjima (a pogotovo po pitanju Kosova, koje će nastaviti da dominira političkom scenom Srbije i u 2007) ove dve stranke su toliko slične da skoro i nije važno koja će dati premijera. Ako se uz to stranke još saglase da n-akon usvajanja novog ustava nije neophodno ići na predsedničke izbore (što znači da Boris Tadić ostaje predsednik Srbije još tri godine), onda se čini da bi DS, koja bi imala više poslanika od DSS, mogla da prihvati Koštunicu za premijera. Bila bi to tada prava kohabitacija koju je Tadić predložio još 2004. godine.

Radikali, kako vidimo, nemaju šanse da sami dođu na vlast, već bi za to trebalo da prave koaliciju. Za koaliciju je, međutim, neophodno promeniti politiku, tj. postati deo sistema. Prema jednom od dva istraživanja, apsolutna podrška SRS pala je za oko 300.000 glasova. Presudnu ulogu u promeni raspoloženja radikalskih birača odigrao je Nacionalni investicioni plan. Uprkos kritikama sa ekonomskog gledišta, taj plan pokazuje jednu važnu stvar: činjenica da su državni službenici spremni da javno investiraju 1,6 milijardi evra pokazuje da su spremni – da se odreknu mogućnosti da ukradu isto toliko evra. Jer, razlog što tokom devedesetih godina u Srbiji nije bilo ulaganja u infrastrukturu, zdravstvo, kulturu, itd. nije u tome što za to nije bilo para, već zato što su državni službenici (od vrha do dna) te pare koristili za sopstvene ili partijske potrebe. Građani uviđaju da postmiloševićevska vlada vodi računa i o javnom interesu i žele to da nagrade političkom podrškom.

Druga važna stvar koja radikale sprečava da dođu na vlast jeste to što oni nisu deo establišmenta, odnosno sistema. Ekonomska i biznis elita, kao i tajkuni iz Miloševićeve ere ne žele da demontiraju postojeći sistem kombinacije tržišne ekonomije i monopola koji im garantuje postojeća politička elita. Tu bi radikali mogli da nešto nauče od socijalista koji su to shvatili 2004. godine. To je stranka koja se postepeno menja, jer želi da bude deo sistema. Slično kao i opozicija tokom devedesetih, radikali su danas suočeni sa dva izbora: ili će postati deo establišmenta ili će ga srušiti. Ako žele ovo drugo, možda bi trebalo da porazmisle da li se isplati da nastave da govore jezikom devedesetih i zauvek ostanu u opoziciji. Ili da pokušaju da promene temu i počnu ozbiljno da kritikuju korupciju, monopole, administriranje u privredi, selektivnu zaštitu vlasničkih prava i sporo i neefikasno sudstvo i time doprinesu konsolidaciji demokratije i tržišne ekonomije u Srbiji.

Docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu