Незнање води ка неприхватању

Ако поставимо себи задатак да дамо одговор на питање чија су људска права најугроженија у Србији, лако можемо упасти у замку да на основу личног утиска и непотпуних података којима располажемо, ,,ничим изазвани”, рангирамо људска права и процењујемо угроженост појединих група. Тиме себи дајемо за право да из великог броја рањивих група издвојимо неке којима ћемо се у већој мери бавити и којима ћемо, као бранитељи људских права, или као медији, посвећивати више пажње. Било какво прављење пирамиде људских права и угрожености је нешто што ће нас извести из области људских права и увести у арбитрарнопроцењивање и у основи занемаривање појединих мањинских група и негирање појединих права.

Треба рећи да међународни документи, пре свега Повеља Уједињених нација и Европска конвенција о људским правима и основним слободама, ни не покушавају да ставе поједина права испред других. Чињеница да поједина права ни у ком случају не могу бити ограничена није вођена жељом оних који су стварали библије људских права да направе хијерархију и да поједина права гурну у други план, већ самом природом људских права која се у овим случајевима гарантују.

Стога ћу се ипак определити за приступ који пружа већу ширину и цени сваког појединца, његова права и потребе, ма како то некима звучало као демагогија.

Србија се суочава са прикривеним расизмом и, уколико желимо, једноставно можемо наћи танко оправдање за то у вишегодишњим сукобима на простору бивше Југославије и у атмосфери која није погодовала развијању толеранције и поштовању различитости.

Широки спектар мањинских група које су директно на удару дискриминације и расизма, често вешто увијеног и непрепознатог, оставља утисак да је у Србији тешко бити другачији.

Проблеми које Роми имају у свакодневном животу, инциденти и насиље које је избило у селу Јабука, расељавања из нелегалних насеља, однос становништва према Ромима као суседима, само су назнака и увод ка нескривеном расизму према другим нацијама.

Најизраженији расизам испољава се према Албанцима што показују и истраживања јавног мњења. Јаз између грађана припадника већинског народа у Србији и Албанаца говори о потпуном непознавању прилика у другом народу и непостојању жеље да се приближе две раздвојене заједнице.

Слична, нимало ведра ситуација је са особама које живе са ХИВ-ом, ЛГБТ особама, интерно расељенима, избеглицама, особама са инвалидитетом. Незнање води ка неприхватању и ка страху, а у екстремним случајевима и ка мржњи која неретко добија и свој епилог у насиљу и жртвама.

,,Парада поноса” успела је да на улице изведе све њене противнике, који нису изградили систем вредности заснован на поштовању различитости.

Анализирање хомофобије у Србији, као широко распрострањене појаве међу свим генерацијама, потпуно је изостало после одржавања ,,Параде поноса”. Углавном смо могли читати о политичкој позадини, разрушеном граду, нападима на седишта политичких странака, великом броју повређених полицајаца. Права ЛГБТ особа су потиснута и њима се није на адекватан начин бавило, нисмо се суочили са нивоом нетолеранције према онима који имају другачије сексуално опредељење. Тиме смо пропустили шансу да и после излива насиља према другачијима и према онима који њихова права штите, пошаљемо јасну поруку да дискриминација и насиље према овој групи нису дозвољени.

*Директор Комитета правника за људска права

(Сутра: Примећујемо ли изолованост мањинских група)