Паре ваше, идеје наше

У Европској унији процењују да због подвала и корупције у здравству сваког дана губе бар 150.000.000 евра. Нечасне радње постоје у свим делатностима, али је здравствени систем у том погледу посебно рањив, што може да се поткрепи низом разлога. Између осталог, потреба за услугом ретко је предмет слободног избора (болесник се не пита да ли ће у болницу, као што се пита да ли ће, рецимо, на фото-сафари), а проток информација (,,знање је моћ”) махом је једносмеран јер је, за разлику од туристичког радника који троши много труда на убеђивање потенцијалног корисника својих услуга, лекар врло шкрт на речима. Уз то, мотиви лекара се традиционално сматрају часним, па је неупитан и могући конфликт интереса (поменимо искушење да се пропише мање делотворан поступак лечења због стимулације коју лекару нуди тзв. фармакомафија).

То су разлози што је 2004. године донета Европска декларација о борби против превара и корупције у здравству, а наредне године је формално устројена мрежа установа која се бави тим проблемом. Та организација и друге, сличне њој, махом воде рачуна о искорењивању, за наше појмове ситних превара у којима не трпи пацијент већ, на пример, несавесни доктор фактурише осигурању мало више него што је урадио. Европским борцима против корупције без сумње би нестварно звучале жалбе у остваривању права на здравствену заштиту из наше земље, рецимо осигураника који у државној тзв. вечерњој клиници мора да сноси трошкове прегледа обухваћеног основним пакетом услуга, грађанина који је за зрачење свог малигног тумора платио по тарифи за модерну методу, а озрачен је старом методом, ожалошћене породице чији члан није дочекао лечење јер су предност имали инострани пацијенти, да не помињемо друге, често и драстичније примере.

Сада се поставља начелно питање: да ли је патриотски да ти наши несрећници прикажу властима ЕУ сопствена искуства, као парадигматичне ,,студије случајева” које речито говоре о целом систему? Несумњиво је да би многи политичари на ту идеју набрали веђе, обузети својим схватањем националних интереса (,,нашу срамоту не откривати”). Истовремено, они би испустили из вида другу страну медаље: да ли је патриотски безобзирно пустошити систем, руководеће место у здравственој установи схватати као своје ,,право” да се, путем јавних набавки или већ било како, средства обилато преливају у сопствени џеп или неки партијски фонд, а да се, ако би требало сакрити трагове, запали и болница?

У Бриселу су већ дуго упознати са неподопштинама у српском здравству и полако губе стрпљење. Европска унија је до сада издвојила 140.000.000 евра за разне пројекте усмерене на побољшање нашег здравственог система, а ефекти су далеко испод очекиваних. Отуда повећани интерес ЕУ за искуства наших истински (не бројних лажних) невладиних организација. Долази време да се озбиљније полажу рачуни, што је срећна околност јер бисмо, препуштени себи, тонули и даље у опште сиромаштво, а ,,корисници корупције” би пензионерске дане мирно проводили негде на Западу, чувајући унуке у вилама своје деце, школоване новцем све беднијег србијанског друштва. Без сумње ће чувено гесло ноторног Остапа Бендера (,,Бензин ваш, идеје наше”) и у Србији имати све мању прођу.

*Професор универзитета, лекар