Девојке су га баш јуриле…

С осмехом који непрестано титра на његовом лицу, Боривојe се сећа како је оцу, који је радио на преради руда, сваки дан доносио ручак и како је са њим, у рударској корпи, „надлетао” Градац, у који после 1968. године, никада више није отишао.

– Рођен сам на 1.500 метара надморске висине, у селу Вис код Пљеваља. Ту сам живео само две године, после смо се преселили у Градац. Често сањам то месташце. Отац је радио на преради олова и цинка. Сачекивао је велике корпе које су доносиле руде, трчао је за њима тридесетак метара, а потом их празнио. Сваки дан сам му доносио ручак, пењао се неким дрвеним степеницама, да бих му га дао. Зато ми је мирис олова и цинка трајно остао у ноздрвама. Сећам се да је отац на послу имао велику рударску корпу. Ставио би ме у њу и тако бисмо прелазили Градац, а тај поглед и данас памтим. Нажалост, од 1968. године, никада више нисам отишао у тај град. Отићи ћу сигурно. Вуче ме на ту страну основна школа коју сам тамо завршио, рудник, али и глина од које сам са другарима правио разне ствари – сећа се Боровић детињства.

Боривоје је, у то време, свако лето одлазио у родни Вис. Ту је, наглашава, од деде Мирка Боровића научио како треба да се живи. Признаје да звучи невероватно када каже да су се људи у селима, у којима у то време није било ни струје ни воде, бавили духовним стварима, разговарали о моралу. Од деде је, каже, научио и да се дружи са природом.

– Сећам се да сам једног дана, док сам био на врху Виса, који се, иначе, налази на тромеђи Србије, Црне Горе и Босне, „утврђивао” на којој је страни Београд. Тада сам, са четрнаест-петнаест година, себи обећао да ћу га освојити – открива Боровић.

Из овог села, каже, вуче снагу. Са сетом казује да у њему више нема никог свог и да је, да се траг Боровића у Вису, ипак, не избрише, у близини места где му је мајка живела, купио нешто земље и направио планинску кућу. Сеоској цркви у којој је 1954. године крштен, поклонио је две иконе у мозаику.

После Виса и Градачца, на ред је дошао, како се тада звао, Прибој на Лиму, где је потоњи адвокат завршио гимназију.

У престоницу је стигао 1973. године када је уписао Правни факултет. То му је, признаје, био први сусрет са великим градом. Живео је у Студентском граду.

– Београдом су, у то време, владали момци које су сви звали „пећанци“ и који су „отимали“ девојке и малтретирали их. Били су „задужени“ за Нови Београд. Да бих се заштитио, почео сам да тренирам карате. После три године сам добио црни појас и постао сам познат „у крају“. Такмичио сам се за екипу „Студентски град” која је пет година заредом била првак Југославије. До апсолвентског стажа сам био редован на факултету, а онда сам направио паузу – више сам се бавио каратеом, него што сам учио. С обзиром на то да сам постизао запажене резултате, добио сам статус врхунског спортисте Југославије – препричава Боривоје.

Као спортиста имао је доста успеха код девојака. Можда, признаје, чак и претерано за та времена. Никада, каже, није био швалер, него романтични младић са манирима. Осим на карате, слободно време „трошио” је и на покер који је дуго играо. Излазио је и по ресторанима, али као спортиста, није много пио, иако је волео да живи ноћним, кафанским животом.

– Карате ми је у то време значио колико сада адвокатура. Он ми је помогао да се снађем у непознатој средини у коју сам дошао, а научио ме је и да посматрам противнике, да се не бојим онога ко стоји преко пута. Бавећи се каратеом, научио сам да противника гледам у очи, да га „читам” на основу његових погледа, покрета, што сам касније вешто користио у судници – каже познати адвокат.

Сачекао је да напуни 27 година и „последњим возом” отишао у војску. Био је диверзант, а зелену униформу носио је у Вишеграду, Загребу, Карловцу, Суњу. У војсци је, каже, дефинитивно, сазрео као човек. Ту је схватио да не може све да буде по његовом. Постао је дисциплинованији, а као такав ушао је и у адвокатуру. Знао је да, уколико жели нешто да постигне, ујутру мора да порани, а не да устаје у подне као када је био студент.

– Као адвокатски приправник примљен сам код Слободана Јовановића. У његовој канцеларији био сам шест месеци, а после, још толико, код Васка Петричевића. Јовановић је имао „разбијачки” приступ у судници. Са друге стране имао сам Петричевића који је, као бивши судија Окружног суда, све много мекше посматрао. Нашао сам средину између њих двојице. Имао сам годину и један дан приправничког стажа. Отишао сам у Нови Сад јер је тамо било прописано да приправник треба да има само годину дана стажа да би се уписао у именик адвоката. Већ следећи дан пребацио сам се у Београд. Иако је мој принципал желео да останем код њега, отворио сам своју канцеларију. Неколико дана сам седео сам, без клијента. Нисам имао никакву подршку, али сам веровао у себе. Бацио сам се на изучавање свих постојећих кривичних закона и прописа јер сам одлучио да се бавим само овом врстом права. Знао сам да ћу успети. Не само због живота који сам имао пре тога, него зато што сам волео кривицу. После филма Томаса Мора „Човек за сва времена“ у којој је Питер О’ Тул износио завршну реч пред црквеним судом и којом сам био одушевљен, осетио сам да могу да се бавим адвокатуром. Знао сам да је мој таленат на тој страни – каже адвокат.

Наводи да га у животу није занимало много ствари. Поред права могао је, како каже, да студира још само филозофију, књижевност или ликовну академију. Каже да је једног пријатеља чак спремао за пријемни испит на Ликовној академији и то веома успешно, али и да му је сликарско платно дуго стајало у канцеларији. Никада се, ипак, није покајао што је изабрао право. Био је прагматичан и схватио да би, да је студирао нешто друго, веома тешко живео.  

Први случај памти по томе што је заступао „неку” балерину. Није знала да је Боривоју то први случај, а он се из петних жила трудио да све уради како треба.

– После годину дана ушао сам у свет озбиљног бављења адвокатуром. Одлазио сам код клијената, био изузетно савестан, а они су ме препоручивали даље. У једном тренутку сам, ако тако могу да каже, био разочаран јер сам схватио да много адвоката сарађује са полицијом, са стражарима у затвору, да познаје судије. Ја нисам познавао никога. Сећам се да сам у то време замолио једног пријатеља да ми нађе фирму коју бих заступао како бих имао редовна месечна примања. Бездушно ми је рекао да не познаје директора, а знао сам да није тако – узвратио му је.

– Тада сам био још чвршћи у одлуци да успем. Наишао је период када сам имао велики број притворских предмета. Као млад адвокат формирао сам кривичну секцију Адвокатске коморе Београда. Правио сам трибине на које сам звао тужиоце, судије, судске вештаке и на којима смо отварали различите правне проблеме. Када је била организована трибина под називом „Политичка суђења у Југославији“ у комори су заменили браву. Препали су се да је то сувише озбиљна тема, а ја сам за ту прилику у госте позвао неке политичаре из Загреба и Црне Горе. Сви смо остали испред Коморе, затечени. Тада сам схватио да адвокатура носи и политичку поруку – искрен је Боривоје Боровић.

У то време из адвокатуре је формирано неколико политичких партија. Боровић је месец дана био члан Демократске странке, да би убрзо са Вуком Драшковићем, Миланом Комненићем и другима основао Српски покрет обнове, као опозициону партију.

– У то време, све судије, тужиоци и полицајци су били комунисти. Можете да замислите како ми је било када сам, као млади политичар, наступао у судници. Сви су били против мене. Улагао сам много више напора у одбрану од неких других адвоката и моји клијенти су тога били свесни. Они су ме научили да морални кодекси вреде свуда, па чак и у криминалној средини. Слободан сам чак да кажем да су неки од мојих клијената били часнији и поштенији од неких људи на политичкој сцени. У то време сам био једини адвокат посланик. У време док сам био председник Одбора за правосуђе и управу Републике Србије изабрано је око 400 судија – сећа се Боровић.

Признаје да се из периода бављења политиком сећа више ружних него лепих ствари. Своју политичку партију напустио је у тренутку када је улазила у владу Слободана Милошевић, а за тврдњу да се то ради због одбране Косова каже да није била тачна. Поднео је оставку на место потпредседника. Иако није био у ДОС-у, 5. октобра 2000. године је, после Коштунице говорио на тераси градске скупштине. Данас, после десет година, не може да гледа како се његови политички противници из деведесетих година, на свим телевизијским каналима, утркују да пропагирају неке вредности које су важиле крајем прошлог века. Не виђа се са Вуком Драшковићем и сматра да је једини прави опозициони првак био Зоран Ђинђић са којим је, како каже, најбоље сарађивао.

Признаје да је током каријере успео да направи дистанцу са клијентима. Ипак, у три поступка, којих ће се сећати читав живот, уложио је највише енергије.

–  Предмет кога ћу се увек сећати је случај „Макина група“ и окривљеног Николе Маљковић који је био осумњичен за учешће у убиству полицијског генерала Бошка Бухе. То је један од најтежих предмета јер је цео државни апарат „скочио” да их осуди а који је, морам да истакнем, окончан ослобађајућом пресудом. И данас сам у контакту са Маљковићем. Други случај за који сам се емотивно везао био је поступак против Мирослава Радића, пред хашким трибуналом. Не зато што је то била прва ослобађајућа пресуда у Хагу, него зато што сам се дуго, дуго бојао да ће бити изречена затворска казна.Трећи случај је вођен пред Специјалним судом у Црној Гори и, такође, је завршен ослобађајућом пресуду. У ове три пресуде сам уложио највише енергије и то је неки троугао кога ћу се увек сећати – завршава Боровић.

 -----------------------------------------------------------

Породица

Будућу супругу Боривоје је упознао још у студентском граду. После неколико година, када је већ био адвокатски приправник, она се са другарицама појавила на шалтерима у суду да нешто овери. Тамо су се препознали, а Боривоје јој је поменуо када се као бруцошкиња изгубила у ходницима Студентског града и када ју је он, веома пристојно, отпратио до собе. Прошло је доста времена док нису почели да излазе. После неколико месеци виђања, знао је да ће да је ожени.

Деца су му била најбољи ђаци у својим школама. Ћерка је била ученик генерације и у основној школи и у гимназији, а и на Правном факултету је била један од најбољих студената. Сада ради у суду као приправник. Син је четврти разред гимназије и средње музичке школе. Како за сада стоје ствари, студираће молекуларну биологију.

 -------------------------------------------------------------------

Увек на страни клијента

Познати адвокат објашњава како се осећа када се нађе очи у очи са извршиоцима најтежих кривичних дела, али и о томе како увек „провали” када га неки од клијената лаже.

– Рекао сам да ми је карате помогао да научим да гледам онога преко пута мене у очи и да не осећам страх. Тако је и са клијентима. Оно што је важно за мој посао јесте и да имам способност да увек знам када ми брањеник не говори истину. Дуго сам се бавио правном психологијом и створио механизам којим их, једноставно, „отворим” да ми све кажу. Важим за једног од најповерљивијих адвоката који информације добијене од клијената никада не открива полицији. Такође сам научио да правим професионалну дистанцу између дела, а некада и људи које браним. Ја сам човек који је против криминала, али сам у судници увек на страни клијента – објашњава Боровић.