Примећујемо ли изолованост мањинских група

Особе са инвалидитетом такође можемо посматрати као депривирану групу, а ускраћеност великог броја права једноставно се правда недостатком средстава. Недавно сам разговарао са странцима који живе у Београду и оно што примећују јесте одсуство инвалида на улицама, иако је проценат особа са инвалидитетом наравно идентичан оном у земљама ЕУ, што говори о изолованости и непостојању услова за нормалан живот. Питање које овде постављам јесте – да ли ми то примећујемо?

Специјалне школе, у којима су изоловано образована деца са инвалидитетом и Роми, концепт је који је одавно напуштен у Европи, о чему сведоче многобројни обавезујући документи о инклузији. Овај процес започео је и у Србији, али су отпори том процесу велики, нарочито у самим школама које би требало да се реформишу. Сегрегација не сме постати решење за проблем мањина.

Како не би све остало на негативном утиску треба рећи да је на заштити мањина много урађено, тако да је стање у том погледу неупоредиво боље него деведесетих година. Законодавни оквир је успостављен, бројне стратегије су усвојене, имамо независне институције и изјаве већине политичара су се видно поправиле. Не можемо, међутим, говорити о примени прописа, судство и тужилаштво немају довољно слуха за ова питања, медији неретко шире стереотипе и дају простор говору мржње.

Вратимо се на став с почетка текста – ни бранитељи људских права, ни медији, а ни држава не смеју упасти у замку рангирања људских права и посвећивања пажње само појединим питањима из ове области и појединим рањивим групама. На првом месту држава, која има све механизме, почевши од министарства задуженог за људска права, до правосуђа, нема никакво оправдање да поједине групације занемари.

Након кратког пресека стања покушаћу да направим списак мера које би побољшале стање. Реакције тужилаштва, полиције, уставног суда док одлучује о забрани група које шире мржњу и нетолеранцију само су једна страна решења. Оно о чему морамо водити рачуна јесте образовање, систем вредности које ствара како школа, тако и окружење и, наравно, породица.

Немам жељу да идеализујем ситуацију у земљама ЕУ, проблеми са којима се суочавају Италија, Француска, Белгија у појединим областима наличе онима у Србији, али то нам не сме бити оправдање да зарад побољшања положаја мањина не учинимо више. Толеранција и супротстављање дискриминацији је стална борба за стварање друштва са хуманим вредностима: нема постигнутог нивоа заштите људских права којим било када треба да будемо задовољни.

На крају, оправдано можемо поставити питање да ли смо неосетљиви на поједине мањине, да ли смо их у својој средини све приметили, да ли смо толерантни према њима, да ли сматрамо да особе са другачијим сексуалним опредељењем, особе са инвалидитетом, Кинези, Албанци заслужују подједнаку пажњу као и већинске заједнице. Од одговора на ово питање зависи то да ли ће Србија бити толерантно друштво или ћемо понављати грешке, рушити градове и имовину, и уништавати животе оних који се осећају угрожено и беспомоћно, а живе поред нас и са нама.

*Директор Комитета правника за људска права