Сами своји непријатељи

Кад год неко наново отвори, прераубовану тему о потреби поспешења имиџа Србије у свету, мени на ум падне савет из једног од приручника за обавештајце ЦИА:

„Користите не само своје плаћене доушнике, већ и оне који несвесно, из наивности, припростоте или уверења, бесплатно, обављају за вас врло корисне послове, било доушничке, било у медијима.”

Једино у Срба, политичари, чим прекораче границу своје земље, истог трена, под међународним рефлекторима, почну да се међусобно оптужују и оцрњују, пљују и цинкаре, тражећи за своје унутрашњополитичке битке, потпору од, ових или оних, страних пријатеља.

Ни 11 и по година после, у овој држави није постигнут консензус око тога како се зове оно што нам се, као непогода, сручило с неба, у пролеће 1999: „НАТО агресија” или „НАТО бомбардовање”? Хипербола и аугментатив или еуфемизам и деминутив? Црно или бело?

Политички „мејнстрим” онеми од благоглагољања о „европским вредностима”, а, ево, већ деценију, чекамо да нам неко таксативно појасни које су то врлине које Стари континент или Европску унију уздижу изнад, на пример, остатка Европе, дела Скандинавије, Кине, Америке, Јапана или неких других цивилизација. Уместо тога, наши властодршци узурпирали су то као тајну о Светом гралу, па поданицима тумачење дају само на кашичицу.

Радикално проевропски део јавности захтева денацификацију Срба. Традиционална Србија још верује у теорију глобалне уроте.

Део политичких снага мазохистички прихвата улогу џелата и спреман је да се извињава и извињава, стално и свукуд, где треба и где не треба. Други пол признаје само српске жртве.

Србија је земља стереотипа. На једној страни – послужићу се Цвијићевом дефиницијом рајинског менталитета – „од многобројних рајинских особина, највише падају у очи оне које потичу од моралне мимикрије.” Послушност и „напор роба да се угоди жељама и укусу господара” главни су чиниоци овог духовног и друштвеног стања, ономад, али и на истеку деценије 21. века.

Правда ће победити, јер је истина на српској страни – уверен је други хор, спреман да се сопственог идентитета добровољно одрекне у корист, рецимо, „светог Истока”.

Ако сам себе не поштујеш, ни други те неће поштовати, каже једна наша пословица. Самосвојност, самопоштовање налаже да извињење другима подразумева и очекивање извињења од тих других. Да пружена рука не остане да виси у ваздуху.

Српска спин артиљерија, слева и здесна, засипа здраву памет сопствених поданика медијским флоскулама, пунећи топове, каткад убиственом пропагандном терминологијом и атрибутима, каткад маневарском ђулади од барутног „извлачења из контекста”, „селекционисања информација” или „тражења алибија”.

Овој власти је светска економска криза, на пример, дошла као божји дар да сакрије своје промашаје. Они што су најснажнија политичка алтернатива, боже ми опрости, као да сеире над удаљавањем Косова од Србије, само да би показали да су они, ето, пре две и по године били у праву, а не садашњи режим.

Поразно је по грађане ове земље да се они који теледиригују јавно мнење више ни не труде да буду, макар, креативни. Уверени су да ће летаргична „бара” прогутати сваку удицу.

Зато слушамо неинвентивне поштапалице које се пласирају с наканом да постану стереотипи. На пример: „Грађани су дали мандат овој проевропској влади”. Нетачно: бирачи који су заокружили СПС, ЈС, ПУПС гласали су за потпуно други математички зброј.

„Већина грађана је за улазак у Европску унију.” Можда је куцање на отворена врата, али кад је и ко грађане питао: „Да ли сте за улазак Србије, без Космета, у ЕУ”?

„Србија никада неће признати Косово.” Па, нико нас неће ни терати да то de iure урадимо. Нисмо ни Тајван признали, а он, и без нас, постоји.

Национална опозиција, којој власт тепа „палиоци амбасада”, би, кованицом за унутрашњополитичку употребу „лажна држава Косово”, да повуче јасну дистинкцију од режима. Овакве надридуховитости улазе у ухо, али хоће ли од тога, питала би Гордана Чомић, грађани боље живети? Неће, осим што ће моћи да трљају руке „стручњаци” с почетка овог текста.

Сећате ли се „вола на ражњу”? Та метафора, све до убиства Зорана Ђинђића, била је опште место, хипотеза која се не доказује. Из прве руке: био сам на Палама, са групом домаћих и страних новинара, „на дочеку првих НАТО бомби” бачених на Србе, у фебруару 1994. године. Било је и ноћно скијање у „Рајској долини” и „во на ражњу” на Требевићу. Вола су јели странци, а лаж о покојном премијеру пласирана је из такозване грађанске, антиратне и ултраевропске Србије.

директор агенције за односе с јавношћу „Прагма“