Напуљ, опасан град

Од нашег специјалног извештача из Беча

Тридесет година по појављивању у филму Мартина Скорсеза „Разјарени бик“, Џон Туртуро остаје једно од најупечатљивијих лица великог екрана. Многи га памте по незаборавним улогама тумаченим у филмовима браће Коен и Спајка Лија, по малој али запаженој роли у „Хани и њеним сестрама“ Вудија Алена... листа за филмофиле је заиста дуга. Они који прате телевизију присетиће се Туртуровог гостовања у серији „Монк“, а поклоници биоскопских хитова ће га препознати из, сада већ трилогије, „Трансформерси“.

Ове године Туртуро се прошетао по значајним филмским фестивалима поводом филма у сопственој режији – документарца „Пасија“ који, кроз комбинацију музике и кратких наративних целина, показује богатство наполитанског музичког наслеђа. Туртуро је провео годину ипо дана у трагању за „истинитим лицем“ града уз који се везују многи клишеи (на пример Гомора и сиромаштво) због чега се, како то и сам каже, осећа „као домаћин који туристима показује занимљивости“.

Са углађеним и неизмерно стрпљивим Џоном Туртуром, „Политика“ се срела у бечком хотелу „Хилтон” непосредно пред аустријску премијеру његовог филма „Пасија“ на филмском фестивалу VIENNALE.

„Пасија“ је четврти филм у Вашој режији. Иако се води као документарни филм, он заправо има највише елемената једног мјузикла.

Тачно је да је овај филм јако тешко жанровски одредити пошто у себи комбинује много тога. Можда је најтачније описати га као музички путопис о Напуљу, или ако хоћете „музичку авантуру“ која се одиграва у граду невероватно богате музичке традиције. Неправедно је а сигурно и површно Напуљ сводити на град музике, јер су у њему живели и многи велики књижевници, сликари и мислиоци, али љубав према песми и игри је нешто што га највише дефинише.

Мој претходни филм „Романса и цигарете“ (2006) доживео је велики успех у Италији и седам месеци се налазио међу најгледанијим биоскопским филмовима. Пошто је и у њему музика играла невероватно важну улогу, италијански финансијери су ми предложили да режирам филм о наполитанском музичком наслеђу. Томе изазову једноставно нисам могао да одолим! На крају крајева, одувек сам се интересовао за југ Италије – моја мајка је са Сицилије, отац је из покрајине Апулија, а у самом Напуљу и околини имам родбину.

И поред изванредне глумачке поставке и браће Коен као продуцената „Романса и цигарете“ је у Америци постао жртвом глупог спора, а у Италији је стекао култни статус.

Имали смо великог дистрибутера Јунајтед артистс који је запао у некакав правни проблем и дошло је до силних компликација. Дуго смо покушавали да ишчупамо филм из њихових руку, што смо напослетку успели, али је зато излазак у америчке биоскопе прошао неспектакуларно.

„Пасија“ није Ваш први уметнички контакт са Напуљем.

Пре снимања филма већ сам неколико пута имао и директне и индиректне везе са Напуљем, али највише сам научио од Франческа Росија који ме је ангажовао да играм у његовој позоришној адаптацији драме „Три духа“ Едуарда де Филипа. Наравно, када смо са представом дошли у Напуљ, ту сам тек могао да доживим људе из прве руке. Заљубио сам се у наполитански менталитет – у великодушност људи и њихову способност импровизације, али и у тај невероватан смисао за хумор. Тек после неког времена сам схватио колико велику улогу у свакодневном животу људи играју еротика и иронија. Аутсајдеру је потребно доста времена да декодира скривена значења.

Та музичка прича је веома комплексна: у песмама које изводе најпознатији наполитански извођачи, поред љубави, ради се о социјалним темама, политичком протесту, насиљу и личним трагедијама.

Напуљ је једно од оних места у коме је одувек било великих проблема – сиромаштва, криминала и великих несрећа. Град су небројено пута рушили земљотреси и ерупције Везува. Мислим да је то уједно и најопаснији град у Италији, те чак и Сицилијанци гаје одређено страхопоштовање према њему. И поред те сурове стране, Наполитанци су изградили веома специфичну музичку сцену која има најдубљу везу између класичне и савремене музике на свету. Наполитански језик, који није ништа друго до тежак дијалект,веома је мелодичан, али на овом простору се током векова користило много различитих језика, што је оставило трага и на развој музичке традиције. У избору песама за филм, што је у сваком случају зависило од извођача, могу се чути и песме на шпанском, арапском и француском језику. Напуљ је нешто попут старијег брата Њу Орлеанса – велики музички центар у коме се мешају „музички зачини“.

Ваш италијански је и поред неоспорног италијанског порекла и љубави према земљи порекла далеко од течног...

Постаје све бољи и бољи! Признајем да понекада имам проблема са мелодијом, а недавно сам схватио да начин на који дигнете или спустите глас може бити веома опасан (смеје се). На снимању „Пасије“ изазвао сам ситуацију у којој замало нисам страдао јер сам се погрешним тоном обратио локалном мештанину који је својим аутомобилом замало уништио камеру, и то усред снимања. Чуо ме је и окренуо је аутом назад – у том тренутку сам приметио како су сви италијански чланови мог тима клиснули до фасаде прве куће и припили се уза зид. На сву срећу, успели смо да изгладимо ствар мада сам томе могао да се смејем тек много, много касније...

Ви сте један од глумаца са најинтересантнијим биографијама. И поред тога вас многи навише памте по уврнутим улогама.

Одиграо сам пуно смешних, лудих, чудних улога и наравно да многи режисери покушавају да ме ангажују у сличним ролама, што сигурно има везе са успехом филмова браће Коен или са мојом сарадњом са Адамом Сандлером у „Зохану“. Добра вест је да сам направио довољно добрих одлука да бих сада морао да прихватим било шта што ми се гурне под нос. Јасно ми је зашто сви памте „Исуса“ из Великог Лебовског, али чињеница је да ја, за разлику од многих својих колега који никако не могу да се одвоје од клишеа у који су стицајем околности упали јер им више нико не нуди озбиљне улоге, таквих проблема немам. На мом столу се увек нађе јако интересантан сценарио по коме треба да одиграм овакву или онакву ролу и није ми досадно.

Режија је такође један од талената којим можете да се похвалите.

Без жеље да правим било каква поређења са њим јер је тако нешто немогуће и арогантно, споменућу вам једног од мојих најомиљенијих писаца – Семјуела Бекета. Код њега имате апсолутно све: хумор, хорор, љубав, мржњу, да не набрајам... Желим да размишљам о ономе што радим као о нечему што може да се прегледа са више страна. Једном када се попнеш на врх те планине, све што се дешава само је аспект успона.

Управо због тога се многи питају зашто сте прихватили улогу у „Трансформерсима“...

Сем оног очигледног, највише због својих синова. Али најбитнији разлог је тај што сам до пре свега неколико година увек играо у добрим, али малим или средњим продукцијама и тврдоглаво сам одбијао понуде за блокбастере. У то време су ме питали због чега то радим, а у међувремену „средњи“ филмови не постоје – нема више тако нечег као што је филм који добије „комад“ лове, већ само таквих који не добију ништа и морају да се сналазе за финансирање или оних иза којих стоје сумануте своте новца. Данас је највећа дилема којом се многи озбиљни глумци суочавају – да ли да се баве филмом или телевизијом. Ако желиш да зарадиш новац, не гину ти компромиси јер ресурса има само за веома јасно дефинисане ствари.