Потрајаће моје дружење са гавраном

Сликар Владимир Величковић, носилац француског Ордена витеза легије части, професор на париској академији ликовних уметности Бозар, члан француске Академије лепих уметности, током  последње две године је  захваљујући свом утицају и познанствима омогућио да Београд види изложбе неких од најславнијих имена светске уметничке сцене. Тако су у сарадњи са галеријом Хаос у Београду гостовали чувени Еро, исландски уметник и Аргентинац Антонио Сеги, уметници који су између осталих, имали и самосталне изложбе у париском Бобуру. У Хаосу су излагани радови на папиру. „То се испоставило као најпрактичније, с обзиром на то да експонате доносимо у ролни, без  осигурања, ’испод руке’ и исто тако их враћамо. Сем Ероових, који је, поред неколико продатих радова (право чудо), све остало поклонио Музеју савремене уметности. Прелеп гест на којем му ниједном речју није речено хвала”, каже Величковић.

Да ли београдска јавност – стручна и она друга – препознаје значај присуства ових аутора односно њиховог дела у овдашњим галеријама?

Што се тиче „препознавања” ових аутора, који сви одреда заузимају значајно место у тамошњем ликовном животу а и шире, сви су били веома добро, чак изузетно добро примљени и од публике и од медија, а и сами су били изненађени бројем новинских и ТВ приказа, радиорепортажама, присуством министра за културу на отварању, као и амбасадора земаља чији су поданици. Али, питам се зашто ни на једном од ових отварања (где је и аутор присутан) буквално никога није било од стране београдских музејских установа. Шта је разлог? Чини се, а волео бих да се варам, да се ради  о неком неразумљивом (бар за мене) бојкоту једне од ретких галерија која чини велики напор да, организујући овакве  изложбе, обогати београдску ликовну сцену. Да ли се ради о недостатку радозналости која би морала да краси професионалце ових занимања, да ли је у питању недостатак времена, претераних обавеза, (сиц) с обзиром на то да су оба најважнија београдска музеја затворена? Није ми јасно. Није ли и дужност (зато су, између  осталог, и плаћени) наших одговорних ликовних стручњака да прате шта се дешава на терену који је њихов (мада је изазовније путовати)? Тужно је то и тешко ми је када ме питају да ли је био неко из музеја, да одговорим негативно. Сва четворица који су до сада излагали с одушевљењем причају како их је Београд дочекао и испратио. Коме иде у корист да баца непотребну сенку која квари позитивни утисак? Хоћу да нагласим да се не ради о младим и непознатим уметницима (и они ће доћи на ред) већ о ауторима који за собом имају стотине самосталних изложби, чија се дела налазе у музејима широм света.
 Није ми јасно. С обзиром на то да не живим овде, вероватно нисам докучио неке новије „финесе” нашег локалног менталитета и понашања. Могу само да кажем да ми је жао што је то тако.

 Недавно сте излагали у Француској. Шта је карактеристика нових радова. Улазак у плаву фазу, поново као некад…?

Изложба у Музеју у Монтелимару (град близу Авињона), која је трајала цело лето, прошле недеље је затворена. Била је то нека врста ретроспективе, као што је и наслов „Слике од 1968” говорио. Било је изложено педесетак експоната, само слика великих формата, постављених хронолошки (и тематски, када је то било могуће), у преко 1.200 квадрата, тако да се могао сагледати пређени пут, што није био баш лак испит који сам, пре свега, пред собом морао да полажем.

Враћате ли птицу на платно?

Птица је била присутна већ на мојим првим сликама и цртежима раних шездесетих. Повремено је нестајала да би другим „симболима” уступила место. А онда је, последњих  десетак година, постала незаобилазни „симбол”, знак, присутна пре свега на великим пејзажима, „пожарима”. Та  птица је гавран, са свим њеним карактеристикама, познатог и препознатљивог значења. У последњим сликама, тај  гавран је напустио кљуцање по остацима овог света да би полетео и заузео и те како важан положај на слици, агресивног кљуна, црних претећих крила. По свему судећи, наше ће дружење потрајати. Потребан ми је. Да бих рекао сав свој страх пред свакодневним информацијама које нам стижу са свих страна.

Када организујете изложбу, сами бринете о поставци. Колико користите знања и искуства архитекте том приликом, што и јесте ваша основна професија?

Поставка једне изложбе се пре свега ради у функцији простора којим располажем и моје „архитектонско искуство” (?) ми добро дође. Знам да „читам” планове – основа, пресек, поготово висина просторије је често одлучујућа када се ради о великим вертикалним форматима, онда отвор врата итд. На плану исечем „формате” предвиђене за излагање, „подигнем” зид и распоредим експонате не дозволивши да дође до било каквих  импровизација, ни један експонат више, ни један мање. Понекад, када су велике изложбе у питању, што је био случај с овом, летошњом, дам да се уради макета изложбеног простора.

Зашто то не препуштате кустосима. Да ли су данас куратори „појели” уметнике?

Кустоси – називамо их пре комесарима – могу да буду корисни, чак  неопходни, када се ради о великим „захватима”, великим тематским изложбама, великим ретроспективама. Одређен или од уметника изабран комесар може да интервенише у самом концепту изложбе, откривајући извесне специфичности вашег рада којих не морате ни да будете свесни.
Најидеалније је када се успостави тесна сарадња с комесаром, али сте ипак ви тај ко има последњу реч, просто зато што боље знате „о чему се ради”. Најчешће су ти комесари и аутори 
пратећих текстова, а што се тиче „једења уметника”, то пре свега зависи од тога колико му ви дозвољавате да вас „поједу”. Дешава се, понекад, да тај исти комесар коме је поверена организација једне изложбе, има тенденцију да буде у првом плану, да му излагачи служе као подлога за његову личну афирмацију. Било је тога више у тренутку када се та „улога” појавила, данас тог ведетаријата има мање.  Ипак су излагачи битнији.

Упитан за утиске после Ваше последње изложбе у САНУ, Горан Свилановић је рекао за једну монументалну слику, доста тамних тонова, да је одлична, али да је никада не би ставио на зид! Шта ви на то кажете? 

То је врста коментара која ме прати од „малих ногу”, навикао сам и  прихватам их, а шта бих друго? Свако има право да реагује у функцији свог личног сензибилитета. Хтео бих само да додам да из искуства знам да случајеви као што је мој (а има их) захтевају одређено време живљења и зближавања. Нешто што није долазило у обзир у почетку, деси се да постане неопходно присуство. То је нека врста сатисфакције, чак двоструке. Победио сам. Ипак.