Када џез заведе…

Слоган овогодишњег, 26. по реду, Београдског џез фестивала гласио је– Џез завођење. Изгледа да публика не само што је заведена џезом, већ се може говорити о озбиљној љубави! Можда то најбоље потврђује оних 8.000 људи колико је присуствовало концертима на четвородневном фестивалу (28–31. октобра).

Када се сумирају утисци, мора се рећи да је Београдски џез фестивал премашио очекивања, јер је забележена највећа посета још од 2005. године. И то у времену кризе, када су концерти конзументима, чини се, последња рупа на свирали. Током четири дана публика је имала прилику да чује 15 концерата на четири различите локације (Сава центар, Дом синдиката, Коларац и СКЦ).

Разноврстан је био избор извођача, али и музичких жанрова– од класичног џеза и авангарде, преко електронике и соула, до бразилских ритмова. Чули смо легенде џеза: Вејна Шортера, Чарлија Хејдена, Енрика Раву, француски „Оркестре насионал де џез”, нашег Корнелија Ковача, али и Ригмор Густафсон и нове наде, попут Џејсона Морана или Реут Регев…Публика је хрлила на све концерте. Били смо сведоци неописиве гужве на отварању фестивала у Сава центру, а шта тек рећи за магично суботње вече на Коларцу када је много људи остало „кратких рукава” јер карата није било. Утисак не квари ни промена локације поноћног програма тик пред почетак фестивала, нити кашњење и преклапање концерата.

Београдски џез фестивал данас се, према речима Американца Томаса Конрада, новинара и критичара магазина какви су „Jazz Times” или „All about Jazz: New York”, може поредити са било којим другим значајним фестивалом на свету:

– Довести Џејсона Морана, најбољег младог пијанисту, „Квартет Вест” Чарлија Хејдена или легенду Вејна Шортера велика је ствар. Дивно је што сам чуо добру, нову музику о којој ништа нисам знао. То сам искусио на овом фестивалу, слушајући „Оркестре насионал де џез”, Реут Регев, Сине Ег, „Зеркман биг бенг”… Био сам на многим џез фестивалима, али никада нисам видео тако добру посету. Готово сви концерти су били распродати, а људи су пригрлили џез са невероватним ентузијазмом. Ако бих морао да издвојим један концерт, био би то онај који је приредио Енрико Рава. Било је то интересантан микс романтике и сирове енергије. И Хејденов „Квартет Вест” је био изврстан. Видели смо висок ниво музицирања и креативности.

Највише полемике протеклих дана водило се око главне звезде фестивала– Вејна Шортера. Док су неки тврдили да је у питању најбољи џез концерт икада одржан овде, други су били веома незадовољни.

– Било ми је драго што је толико људи присуствовало његовом концерту, јер су у питању сјајни музичари. Нажалост, нисам осетио да је креирао снажну, кохерентну музику на наступу. Шортер је постао довољно чудан у својим позним годинама, тако да је понекад тешко пратити га– истиче Конрад, а сличног мишљења је још један џез критичар, Шпанац Чема Гарсија Мартинез, који пише џез критике за мадридски „El Pais”:

– Он је веома храбар музичар, који изнова открива себе. Али морам признати да ми је његов наступ био помало досадан, фалило ми је „крви”…

Уметнички директор фестивала Војислав Пантић каже да је намера организатора била да представе једну велику звезду џеза, очекујући при том одзив публике, али и реакције.

– Вејн Шортер је испунио и једно и друго. На његовом концерту у Сава центру било је више од 2.000 људи, а после наступа публика је дуго препричавала шта је доживела, улазећи у онај тип дискусија какав желимо да изазива једна прворазредна уметничка манифестација. Али укључивање у програм Вејна не значи да остали део програма није био на једнаком уметничком нивоу као претходних сезона – разноврстан и високо квалитетан.

То потврђује и Мартинез, који је задивљен и бројем посетилаца.

– Чини ми се да се овде ради на томе да се људи увуку у слушање џеза. Осим тога, овде публика има могућност избора. Имали сте Вејна Шортера, који је број један у џезу, али и Џејсона Морана, младу звезду у успону. Дакле, широк распон. И у поноћном програму имали смо све – од авангарде до музике за плес. Шта друго пожелети? Ако треба нешто да издвојим, били би то наступи „Оркестре насионал де џез” и нарочито Енрика Раве.

И овога пута поноћни програм, који је пунио СКЦ и Коларац, показао се као важан део Београдског џез фестивала. Иако нека имена нису баш имала везе са џезом, готово сви концерти били су распродати, а ретко ко ће заборавити атмосферу са наступа Алис Расел, запаљиве ритмове „Крака и Смака”, заводљиву комбинацију боса нове и џеза „Азимута”, шведску верзију самбе Магнуса Линдгрена, сјајан вокал Сине Ег или домаће адуте – „Зеркман биг бенг” и „Панонија пројекат”.

Многи су протеклих дана били сведоци одушевљења уметника овдашњом публиком и самим фестивалом. Сине Ег нам је, тако, пред наступ са усхићењем причала о Београду, а бубњар њеног бенда је, по наговору пријатеља, једва чекао да „окуси” ноћну забаву у престоници. Чланови бенда Израелке Реут Регев су друге вечери фестивала своје извођачке пасове уступили љубитељима џеза који нису успели да се домогну карата, будући да су биле распродате, па су они сами на једвите јаде ушли у здање СКЦ-а. Џејсон Моран се са својим пајташима последње вечери фестивала „умешао” међу публику и ђускао уз Линдгренову самбу. Многим уметницима није било тешко да после концерата остану још сатима у сали и да дају аутограме, друже се са публиком… Или да са ентузијазмом, и без хонорара, учествују на радионицама у школи „Станковић”. Ове наводе потврђује и Томас Конрад, као непристрасан „судија”:

– Када сам причао са музичарима, били су одушевљени и говорили су ми: ови људи су сјајни. Осетили су љубав и узбуђење. Београд се, изгледа, свакоме ко дође увлачи под кожу!