Јесен стиже, дуњо моја

Хеј, салаши на северу Бачке, у вама су писме буњевачке, а тамбура тако липо свира, ко да ноте пар славуја бира...” Ове стихове у славу салаша више од три деценије пева краљ панонске шансоне Звонко Богдан. И где друго до у једном салашу у Лудошком шору крај Суботице, док је сунце пуцало над равницом, велики господин и прави домаћин са неизбежном марамом и шеширом дочекао је екипу из неколико београдских медија. „Добро ми дошли на моје омиљено место”, кличе овај певач, композитор, сликар, бивши глумац, тренер коња, касачки шампион, голубар… А на салашу, са све дворишном фуруном, бунаром и дрваром са једне стране, и непрегледним виноградом са друге, шири се из кухиње мирис свежих резанаца, гулаша, штрудли…  Унутра, чекају нас погачице са чварцима, домаћа ракија, вино... и Звонко Богдан који одмах започиње причу о новом животном изазову – производњи вина! Само километар од поменутог салаша за годину дана ће нићи музеј у његову част, али и Винарија Звонко Богдан, где ће популарни певач са својим пријатељима правити три врсте вина.

– Ово је место где проводим највише слободног времена. То је настало пре годину дана и моји пријатељи су ово место осмислили да бисмо имали где да седимо, причамо… У винарији ће бити два подрума за израду најбољих вина из овог винограда. Сви који су пробали вина су презадовољни.

А да ли је он винопија?

– Откад се бавим овим, ја сам онај који проба вино, али од мене има много бољих стручњака. Узмем гутљај, два од сваког вина, и то ми прија. Свеједно ми је да ли је црно или бело – гуцнем мало једно, па друго…

Незаустављиви Звонко, који је ових дана објавио нови албум „Вратиће се роде”, спрема се и за традиционални београдски концерт, заказан за 25. новембар у „Сава центру”:

– Те концерте, хвала богу, радим једном годишње, и не бих ни прихватио да буде чешће. Ове године концерт носи назив „Јесен стиже, дуњо моја”, и биће ту тамбурашки оркестар РТВ Војводине, појачан са још пет тамбураша из Суботице. Моја је жеља да дочарамо романтичне песме од пре 50 година, које се данас ретко чују, а имају велику уметничку вредност – говори у даху Богдан, али и признаје да никада није сањао да ће наступати пред великим бројем људи.

– Да толико људи дође да слуша музику која је одавно стављена у страну, то ми је било незамисливо. Ја сам одрастао у кафанској атмосфери, радио сам у београдском „Униону” десетак година, месту где сам стекао реноме. То је била најсветлија тачка моје каријере! Ко би рекао да ћу из „Униона” једнога дана доћи у „Сава центар”.

А баш у том „Униону” Богдана су долазили да слушају и великани попут Душка Радовића или Моме Капора.

– Једном приликом сам дошао у „Унион” на посао и Душко је седео од шест сати по подне тамо, иако сам ја наступе почињао тек око 22 часа. Био сам изненађен што он седи у „Униону” и упитао га шта ради ту, а он ми је одговорио – чекам да ти дођеш да певаш. То је за мене био највећи аплауз.

За родни Сомбор каже да је место које ће остати само у стиховима и у сликама, а Београду, у коме је живео 25 година пре него што се преселио у Суботицу, захвалан је на каријери:

– Београд не дозвољава да се офрље бавите нечим. Кад данас дођем у Београд осећам се врло почашћено. Наравно, више не могу да поднесем ону гужву, али када у „Сава центру” видим све оне људе који су дошли да ме чују, то је као да сам купио карту за Месец.

Глума га више не занима, али ни ергела:

– Данас није јефтино имати ергелу. Имам неколико коња са којима се забављам кад дођу моји унуци. Бавим се одавно и узгојем голубова и мало се и такмичим са њима. То је нека успомена на дечачко време када сам на поклон добио први пар голубова писмоноша. Обишао сам Европу и Америку захваљујући голубовима и коњима. Али то данас више није рентабилно. Дивна ствар код голуба писмоноше је што се он увек враћа у свој дом.

Открио нам је и још нешто:

– Дао сам мојој ћерки у задатак да, кад примети да нешто са мном није у реду, не дозволи ми да правим глупости, као многи, већ да ми отме микрофон и затвори ме у једну собу.

Но, на тај собичак сигурно још дуго неће бити „осуђен”. После богате војвођанске „закуске”, заливене црним вином и ракијом, „пушта” глас и, уз пратњу тамбураша, гостима жели срећан пут уз песму: „Тамбураши, свирајте ми дивне пјесме од давнина, ја ћу љубит косе њене и полако пити вина…”

Јелена Копривица