Jesen stiže, dunjo moja

Hej, salaši na severu Bačke, u vama su pisme bunjevačke, a tambura tako lipo svira, ko da note par slavuja bira...” Ove stihove u slavu salaša više od tri decenije peva kralj panonske šansone Zvonko Bogdan. I gde drugo do u jednom salašu u Ludoškom šoru kraj Subotice, dok je sunce pucalo nad ravnicom, veliki gospodin i pravi domaćin sa neizbežnom maramom i šeširom dočekao je ekipu iz nekoliko beogradskih medija. „Dobro mi došli na moje omiljeno mesto”, kliče ovaj pevač, kompozitor, slikar, bivši glumac, trener konja, kasački šampion, golubar… A na salašu, sa sve dvorišnom furunom, bunarom i drvarom sa jedne strane, i nepreglednim vinogradom sa druge, širi se iz kuhinje miris svežih rezanaca, gulaša, štrudli…  Unutra, čekaju nas pogačice sa čvarcima, domaća rakija, vino... i Zvonko Bogdan koji odmah započinje priču o novom životnom izazovu – proizvodnji vina! Samo kilometar od pomenutog salaša za godinu dana će nići muzej u njegovu čast, ali i Vinarija Zvonko Bogdan, gde će popularni pevač sa svojim prijateljima praviti tri vrste vina.

– Ovo je mesto gde provodim najviše slobodnog vremena. To je nastalo pre godinu dana i moji prijatelji su ovo mesto osmislili da bismo imali gde da sedimo, pričamo… U vinariji će biti dva podruma za izradu najboljih vina iz ovog vinograda. Svi koji su probali vina su prezadovoljni.

A da li je on vinopija?

– Otkad se bavim ovim, ja sam onaj koji proba vino, ali od mene ima mnogo boljih stručnjaka. Uzmem gutljaj, dva od svakog vina, i to mi prija. Svejedno mi je da li je crno ili belo – gucnem malo jedno, pa drugo…

Nezaustavljivi Zvonko, koji je ovih dana objavio novi album „Vratiće se rode”, sprema se i za tradicionalni beogradski koncert, zakazan za 25. novembar u „Sava centru”:

– Te koncerte, hvala bogu, radim jednom godišnje, i ne bih ni prihvatio da bude češće. Ove godine koncert nosi naziv „Jesen stiže, dunjo moja”, i biće tu tamburaški orkestar RTV Vojvodine, pojačan sa još pet tamburaša iz Subotice. Moja je želja da dočaramo romantične pesme od pre 50 godina, koje se danas retko čuju, a imaju veliku umetničku vrednost – govori u dahu Bogdan, ali i priznaje da nikada nije sanjao da će nastupati pred velikim brojem ljudi.

– Da toliko ljudi dođe da sluša muziku koja je odavno stavljena u stranu, to mi je bilo nezamislivo. Ja sam odrastao u kafanskoj atmosferi, radio sam u beogradskom „Unionu” desetak godina, mestu gde sam stekao renome. To je bila najsvetlija tačka moje karijere! Ko bi rekao da ću iz „Uniona” jednoga dana doći u „Sava centar”.

A baš u tom „Unionu” Bogdana su dolazili da slušaju i velikani poput Duška Radovića ili Mome Kapora.

– Jednom prilikom sam došao u „Union” na posao i Duško je sedeo od šest sati po podne tamo, iako sam ja nastupe počinjao tek oko 22 časa. Bio sam iznenađen što on sedi u „Unionu” i upitao ga šta radi tu, a on mi je odgovorio – čekam da ti dođeš da pevaš. To je za mene bio najveći aplauz.

Za rodni Sombor kaže da je mesto koje će ostati samo u stihovima i u slikama, a Beogradu, u kome je živeo 25 godina pre nego što se preselio u Suboticu, zahvalan je na karijeri:

– Beograd ne dozvoljava da se ofrlje bavite nečim. Kad danas dođem u Beograd osećam se vrlo počašćeno. Naravno, više ne mogu da podnesem onu gužvu, ali kada u „Sava centru” vidim sve one ljude koji su došli da me čuju, to je kao da sam kupio kartu za Mesec.

Gluma ga više ne zanima, ali ni ergela:

– Danas nije jeftino imati ergelu. Imam nekoliko konja sa kojima se zabavljam kad dođu moji unuci. Bavim se odavno i uzgojem golubova i malo se i takmičim sa njima. To je neka uspomena na dečačko vreme kada sam na poklon dobio prvi par golubova pismonoša. Obišao sam Evropu i Ameriku zahvaljujući golubovima i konjima. Ali to danas više nije rentabilno. Divna stvar kod goluba pismonoše je što se on uvek vraća u svoj dom.

Otkrio nam je i još nešto:

– Dao sam mojoj ćerki u zadatak da, kad primeti da nešto sa mnom nije u redu, ne dozvoli mi da pravim gluposti, kao mnogi, već da mi otme mikrofon i zatvori me u jednu sobu.

No, na taj sobičak sigurno još dugo neće biti „osuđen”. Posle bogate vojvođanske „zakuske”, zalivene crnim vinom i rakijom, „pušta” glas i, uz pratnju tamburaša, gostima želi srećan put uz pesmu: „Tamburaši, svirajte mi divne pjesme od davnina, ja ću ljubit kose njene i polako piti vina…”

Jelena Koprivica