Тихи Американац из Квинса

Од нашег сталног дописника

Њујорк, новембра – Живот Џорџа Вујновича, како се његово име пише у америчким документима, или Ђорђа Вујновића како је пре 95 крштен у Питсбургу и како је инсистирао да га ословљавамо, изненада је, после више од 60 година живота у улози скромног бизнисмена, трговца авионским деловима, под медијским рефлекторима.

Он је 17. октобра, уз велики публицитет – на догађају су се појавили новинари великих светских агенција, готово све велике телевизијске мреже, локална штампа – одликован једним од највећих америчких војних одликовања, „Бронзаном звездом”. То је трећа у хијерархији америчких медаља која се додељује за храброст, херојство и за ратне подвиге. Обично се додељује постхумно, али Ђорђе Вујновић је ипак дочекао да му је прикаче на ревер. На свечаности у цркви Свети Сава, на Менхетну, тамо где се укрштају 25. улица и Бродвеј, учинио је то амерички конгресмен Џозеф Краули, чијој изборној јединици припада и источна општина Њујорка, Квинс. „Он је прави амерички херој”, рекао је том приликом конгресмен. „Ретко се среће ветеран из Другог светског рата који је заслужан за спасавање више о 500 живота”.

За догађај смо сазнали накнадно, па смо из Вашингтона Вујновића позвали телефоном и замолили за интервју. Одговорио је да ће се радо одазвати, али замолио да сачекамо да провери свој распоред.

Кад је све усаглашено, покуцали смо на његова врата у 87. улици, у насељу Џексон Хајтс, где Вујновић живи још од 1950. године. То насеље је подигнуто још 1915, по угледу на енглеске „вртне градове”: двосппратне куће са фасадама од цигле испод јаворових кошњи које у ово доба године пламте јаркоцрвеним бојама.

Долазећи, видели смо да се некадашња отменост полако круни: на почетку 87. улице већ су породице које свој веш суше на отвореном, што је у Америци први знак сиромаштва. Пре тога, после изласка из метроа, чије су шине на моменте и 30-ак метара изнад земље, па воз дословно иде изнад кровова, прошетали смо Рузвелт булеваром на којем готово нисмо видели ниједну фирму исписану на енглеском. Ово је тржишна економија, па су се трговци приклонили муштеријама, којима је изгледа лакше да комуницирају на шпанском.

Отворио нам је Џорџ (Ђура) Брозак, Ђорђев дугогодишњи пријатељ, који је у Америци од 1961. Убрзо потом појавила се Милена, Ђорђева неговатељица, па на крају и домаћин.

Клецавих ногу, уз помоћ старачке „шеталице”, дошао је до софе и сместио се на једном крају. Извинио се због своје немоћи и поодмаклих година – напунио је деведесет пету – али је убрзо показао да му је дух сасвим бодар и да га сећања нису напустила.

Честитамо му одликовање и на примедбу да је требало да га добије раније, а не после 66 година од догађаја чији је био један од најважнијих актера, каже:

– Срећан сам, наравно, не због себе него због свих који су учествовали у тој акцији. Право вам кажем, мислим да је требало да ово добијем раније само из једног разлога: да бих могао физички да издржим. Сад добијам писма из свих крајева света, и не знам како да одговорим на њих. Свако тражи одговор, многи траже интервју... Данас сам добио писмо од једног човека који живи на Лонг ајленду, то је око 80 километара одавде, који ме моли да проведе два сата са мном у разговору. Мени је то међутим тешко – да разговарам сваки дан.. Неки су ме држали по четири-пет сати. Кад су отишли, нисам могао да дођем себи. Остао сам без ручка, нисам могао ни да вечерам јер сам био исувише уморан, отишао сам у собу и заспао...

Разлог зашто је признање толико закаснело је у једној несвакидашњој смеши политике, дипломатије, шпијунаже, интереса и истинског трилера, у којем су актери не само Ђорђе Вујновић и 512 авијатичара оборених изнад Србије 1944, и оданде избављених у спектакуларној операцији која је трајала пуних шест месеци, од почетка августа 1944, до краја децембра те године, него и Рузвелт, Черчил, Тито, Стаљин, Труман...

Главни заплет је био у чињеници да су авијатичари, који су пре тога били у мисијама бомбардовања рафинерија у Румунији, у Плоештију, у својим погођеним авионима некако се довукли до Србије, а онда напустили своје летелице и спустили се на територију коју су држали четници и њихов командант Дража Михаиловић.

Иако је почетком рата сматран једним од првих вођа покрета отпора Хитлеровој ратној машинерији у Европи и Савезником, Михаиловић је 1944. био „недодирљив”, обележен као колаборант окупационих снага. Понајвише заслугом Британаца, показаће се касније, и неких њихових пропуста и интереса.

Четници су у селима око Равне Горе оборене авијатичаре примили као своје, чували их, неговали, упркос великој оскудици у којој су и сами били, без савезничке помоћи у оружју, лековима, храни.

У таквим околностима, после успешно обављене мисије, која је била прави подвиг, јер су авијатичари евакуисани испред носа Немцима, без губитка иједног живота, на херојство главног организатора „Операције Хелијард” Ђорђа Вујновића и његових сарадника, стављен је званични вео војне и државне тајне. Све до пред крај деведесетих година прошлог века  када се понешто о томе чуло. До пуног публицитета дошло је тек 2005, када делегација избављених ваздухопловаца са Ђорђем Вујновићем кћерки Драже Михаиловића, Гордани, уручује америчку Легију части, која је њеном оцу указом председника Трумана постхумно додељена 9. априла 1948, а онда је тај указ проглашен државном тајном, а одликовање закључано у неки сеф Стејт департмента.

Амерички публициста Грегори Фримен је 2007. о „Операцији хелијард” објавио добро документовану књигу под насловом „Заборављених 500”, која је америчкој јавности први пут предочила шта се догађало у Србији 1944. и зашто је то потом остало сакривено.

У чему се састојао подвиг Ђорђа Војновића и шта га је све пратило, у неколико следећих наставака ове приче.

Милан Мишић

Сутра „Оперативац ОСС у Бриндизију”