Келтски тигар

"Да, новине су тачно писале, снег је пао у читавој Ирској. Падао је на сваки делић мрачне средишње равнице, на брежуљке без дрвећа, на Бог оф Ален и још даље западно у тамне бунтовне таласе Шенона. Падао је, такође, на сваки делић пустог гробља крај цркве на брежуљку где је био покопан Мајкл Фјури…" сетно је у завршници једне приче славног Џемса Џојса ( Мртви") размишљао глави лик Габријел након што је дознао за извесног Фјурија који се, некада давно, због љубави према његовој жени Грети, разболео и умро.

Пре тога Џојсу се у полумраку причињавало да види тог младића како "стоји испод мокрог дрвета". "И друге су прилике почеле израњати из мрака", написао је славни Ирац који је можда боље од осталих могао да осети "пространства у којима пребива бескрајно мноштво мртвих". Свуда око њега. У Ирској. Несрећној земљи коју су још пре Христа населили Келти, народ за који су неки, на основу језика, закључили да има везе – са нама. Чија је судбина, уосталом, и била донекле налик на ирску.

Њих су, додуше, поробили Енглези. Отели им земљу и поделили је својим лордовима, а локално становништво оставили да животари у грозној беди. Вековима. Реформисана црква коју су окупатори донели Ирцима, верним католицима, потом је, дабоме, само додатно подгревала конфликте на острвљу који, ето, и дан данас трају.

Бекство из отаџбине

Беда и беспослица, праћене сталним бунама отерали су многе из отаџбине. У Ирској је, рецимо, 1840. године живело око осам, а почетком 21. века упола мање становника. И данас их, кажу, има више у Америци, него у Ирској. Ти људи који су некада у нови свет носили, углавном, само своје песнице временом су се, међутим, повратили.

Мада им је део остао у Енглеској (Алстер, Северна Ирска), они су, након грађанског рата (1923), успели да се изборе за независност која им, међутим, није донела економски просперитет. Власти Републике Ирске желеле су, ваљда, да докажу како самосталност значи, заправо, "самодовољност", па и то беше извор недаћа. Велики порези, забрана страног власништво и слично дали су, по мишљењу економиста "перверзне" резултате. Привреда је наставила да шлајфује, а Ирци да – беже из земље. Све док се у једном часу Ирци нису увиделе све "чари слободног тржишта".

Још пре но што су (1973) заједно с Британијом ушли у ЕЕЗ, њихове власти су, рецимо, стале да редукују таксе. Стране компаније су, заузврат, отвориле хиљаде нових радних места. Слободан приступ заједничком тржишту је, онда, донео – прави бум. Пре свега у пољопривреди.

Средином осамдесетих година 20. века, дакле у време када је ММФ и у овој земљи жарио и палио, стопа ирске незапослености достизала је забрињавајућих 17 процената. Почетком овога века беспослица је, међутим, пала на једва 4,7 одсто. Ирци су, штавише, из света почели да се враћају кући, а страни радници – да долазе! Стопе привредног раста знале су последњих 15 година непрекидног напретка да расту и по десет процената годишње, па је ова држава, попут оних азијских, најпосле, сасвим оправдано, добила нови епитет – "келтски тигар".

Чаробни напитак

Многи, па и овдашњи политичари и економисти, упињали су се стога, у новије време, да проникну у тајну ирског рецепта не би ли га евентуално на себи самима испробали. Једни су указивали на јак образовни систем. Други на улогу ЕУ (Ирска је у погледу финансијске помоћи увек важила за миљеника, мада јој је та помоћ у новије време осетно смањена). Трећи на улогу државе… Пре би се, међутим, дало рећи да су Ирци свој чаробни напитак смућкали од повећег броја састојака, чији се састав, дабоме, не може објаснити у баш неколико реченица.

Вредело би, рецимо, поменути поједине ауторе (професор Џејмс Барнам) који међу објашњења за ирско чудо стављају, чак, и изузетно високу стопу природног прираштаја. Или, паметну идеју ирске владе да крајем девете деценије прошлог века, када је порез избегавало да плати, чак, 58 одсто компанија, амнестира пореске делинквенте, након чега се у државну касу слило петнаест пута више новца од очекиваног! Не би ваљало заборавити ни да је тамошња влада, исправно закључила да би по реформе корисно било да претходно с послодавцима, синдикатима и сељацима утаначи какав дугорочни програм националног опоравка.

Реформе су се, при том, претежно састојале од либерализације и "дерегулације" – без премца. Приватизоване су најважније, али и најнеефикасније, радничком класом пренапучене компаније (телекомуникационе прво). Страним улагачима су понуђене велике олакшице. Државна потрошња драстично је смањена, а оно што бисмо ми назвали "захватања из привреде" стварно сведено на минимум. Тако су се ирски порези сврстале међу најмање у свету.

Резултати се, онда, нису могли прикрити. Према процени Светске банке бруто производ по становнику који пре две деценије није стизао ни до две трећине британског, одавно га је надмашио а ове године достигао је, већ, 40.150 долара! Времена су се, срећом (по Ирце), дакле, сасвим променила. А колико, могао би, уосталом, да посведочи и случај на почетку поменутог Џемса Џојса коме је пре отприлике једног века издавач, пуних шест година, одбијао да објави "Даблинце". Разлог је био озбиљан. Порнографија! Књига је, наиме, садржала и једну овакву скарадну реченицу: "Наставила је добацивати дрске погледе, често мењајући положај ногу, а кад је одлазила, окрзнула се о његову столицу…"