Наш Милорад

Када је својевремено победио у гувернерској трци чуло се да, упркос свему, Срби нису заборавили свог Милорада. Пре неколико дана, потписивањем Повеље о братимљењу Србије и Илиноиса, потврдило се и обрнуто. Америчка држава у којој је највећи српски град у расејању има за првог човека Американца српског порекла Милорада Рода Благојевића и побратимску државу Србију, прву са којом је његова администрација потписала такав папир.
Потомак лозе Благојевића из шумадијског села Велико Крчмаре код Крагујевца, син бившег логораша и усељеника у Америку 1947. године, родио се тачно пре пола века у Чикагу, где и данас живи са супругом и двоје деце, пролазећи мукотрпан пут потомка досељеника. Од оца који је радио по два посла, од челичана, преко перионица до угледног ресторана у северном делу града, наследио је вредноћу и приврженост роду. Херцеговачко порекло мајке Миле Говедарице, рођене у САД, препознатљиво је у истрајности и упорности млађег Благојевића.

– Да сам могао да бирам био бих бејзбол играч. Увек ме привлачила историја, а посебно учествовање у њеном стварању. Процес управљања државом и историјом мене узбуђује, допада ми се, као и чињеница да сам упознао великане америчке политике – рекао је једном приликом.

Податак којим се поносио, да је једини Србин који се са Билом Клинтоном возио у чувеном "ерфорс уан" добар део српске заједнице тешко му опрашта, као и то што је остао "веран" Клинтону током бомбардовања Србије, тачке на којој почињу жестока спорења унутар српске заједнице. Изгледа да је потписивањем Повеље са председником Тадићем прошлог понедељка у чикашко подне несуђени бејзбол играч показао какав је Србин. Његов кум Вуко Зечевић, чувени чикашки лекар, вели – "велики".

– И тата и мајка терали су нас да говоримо српски, да посећујемо српску цркву и да радимо. Волим нашу српску колонију, радо је посећујем. Међутим, српска заједница у Америци није добро организована. Недостају нам јединство и слога на српским питањима. Наша заједница мора да развија и спаја оне снаге које су у стању да се издигну изнад дневне и страначке политике у отаџбини и да се баве националним питањима у САД – изјавио је, не пропуштајући да помене како су му у политичком успону помогли његови сународници др Вуко Зечевић, Влада Бјелопетровић, Слободан Павловић, Бранко Тупањац... "Код нас Срба знате како је, крв је јача од партије", каже.

Отац Радисав, бивши капетан југословенске краљевске војске, био је убеђен да га је Бог дао за политику. Ричард Мел, амерички политичар од каријере са великим угледом и добрим везама, упитао је свог перспективног зета пре десетак година да ли је заинтересован за политику. Већ 1992. године овај демократа кренуо је стазом политичког успеха избором у Представнички дом државе Илиноис, уласком у Конгрес на велика врата 1996. године, да би се тренутно нашао на месту гувернера државе Илиноис.

– Испунио сам очев завет – рекао је по избору за гувернера. Хроничари су забележили да је већ тада располагао сумом зелених новчаница која је превазилазила чак и цифру са којом је Ал Гор водио своју кампању за место у Белој кући.

Прецизни амерички аналитичари не заборављају својеврстан рекорд нашег Милорада. Маниром искусног бејзбол играча у политици потукао је до тада незабележеним резултатом свог противника из републиканског табора Мајкла Фланегана, добио је 64 одсто гласова. Побеђује упркос презимену, које су му многи стручњаци за политички маркетинг саветовали да промени.

– Одбио сам то, јер ја сам Американац рођен сам овде, али ја сам и Србин, јер ми је отац Србин – објаснио је како је серијом спотова научио будуће бираче да изговарају његово презиме.

Своји се не заборављају, показао је Милорад, кога очекује поновна трка за гувернерску фотељу, а можда и за нешто више. Са својима уз себе биће много успешнији, јер – далеко је Бела кућа.