Град као позориште

Неко је био разочаран, неко бесан, али већина је готово детињасто учествовала у заиста јединственој Битефовој представи "Карго Софија–Београд". Потписује је редитељ "бејби фејса" Стефан Каеги, рођен у Швајцарској 1972. године. У сусрету с овим младим уметником у Битеф театру било је, што због пљуска што због необавештености, тек неколико учесника. Али, зато је питања било напретек.
Каеги воли више да открива театралност у свакодневном животу него, како каже, да режира драме. Преплиће реалност и фикцију, монтира документарни материјал, прави театарске интервенције откривајући оно што је позориште у свакодневном животу.

Студирао је визуелне уметности у Цириху, и перформанс на Универзитету у Гисену у Немачкој. Путовао је и правио представе у Аргентини, Бразилу, Аустрији, Пољској, Бугарској, у Калкути у Индији… Интересују га урбани садржаји и, отуда, његове представе попут ове на Битефу, у којима се публика вози као карго, као терет у шлеперу.

Глумци су професионалци, возачи из Бугарске, у београдској представи Венцислав и Славко. Изабрани су на аудицији од 40 возача теретних камиона. Каеги је имао и продукцијске туре на моторима, погребну свечаност за кућне љубимце, аудио шетње. Њему је читав град позорница, а неизбежан је гост свих значајних светских фестивала, од Боготе до Авињона и Битефа.

Добитник је бројних награда. Пре шест година основао је свој позоришни бренд, "Римини Протокол". Први комад је био о суочавању осамдесетогодишњих жена, старица, са – болидима Формуле 1. За позориште у Хамбургу група, састављена од погребника, музичара оркестара за сахране, студената хирургије у режији бизарног Каегија, играла је представу "Deadline". Велики политички одјек имала је верна реплика осамнаестосатне седнице из Бундестага. Под називом "Дојчланд 2" на Светском позоришном фестивалу у њој је учествовало близу 200 грађана бивше престонице Бона. А за потребе представе "Call Cutta" основао је позивни центар у Калкути, којим је публика у Берлину управљала помоћу својих мобилних телефона.

У Каегијевим представама нема задате драматургије, укида се разлика између уметности и стварности, а гледалац је тај који одређује критеријуме аутентичности.

Током ове године Стефан Каеги радиће пројекте у Берлину, Цириху, Софији, Диселдорфу и Сао Паулу.

Однос стварности и фикције у представи "Карго Софија–Београд" која је изведена на Битефу било је питање које је поставила модератор сусрета, Бојана Муњина.

– То као што сте видели није класичан комад. Он некад зависи од лепог или кишног времена, од саобраћаја у који западне шлепер. Гледаоци су изложени погледима пролазника, у зависности од угла, јер је стакло затамњено. А уосталом свако од нас има у својој глави некакав мизансцен театра живота. Ова представа се дешава на улици, а публика је у шлеперу. Гледаоци могу да читају представу слева удесно или здесна улево, и да призоре из живота посматрају како да је у питању филм. Они, заправо, "читају" призоре, пејзаже кроз које се пролази, а не књигу.

Како смо били од оних којима се представа допала (ако говоримо у тим категоријама укуса), јер је, пре свега, изван класичног ријалити шоуа који нам сервира телевизија, питали смо редитеља како је дошао на идеју да користи баш овакав поступак и како је изабрао глумце?

– Прошле године, када сам био у Софији, дао сам оглас у новинама да тражим шофере шлепера за улоге у представи. Јавило се више од 40 шофера, ја сам се одлучио за ову двојицу. Објаснио сам им шта очекујем од њих. Разговарали смо о њиховом животу, и та ми је прича била јако интересантна. Било је и других шофера али, ја сам се одлучио за Бугаре јер су они из земље на средокраћи истока и запада. Када вам они причају о земљама кроз које пролазе то је сасвим другачије од онога када у ту земљу одете на летовање. Баш као што сам ја био у Шпанији, на пример. Они су видели места на којима ја никад не бих могао да будем. Онда сам одлучио да купим шлепер, снимили смо нешто на видеу. Прича коју су ми испричали јесте за психоаналитичара; наиме, када возите, остављате све за собом. Увече видите само фарове аутомобила. Не видите лица. За њих они и не маре, јер возачи шлепера мисле само на своју породицу. У ретровизору остају градови и предели, као какве визије. Зато ме је интересовало шта се збива у њиховој свести, у свести људи који преносе све оно што ми после купујемо у супермаркетима. Ко од нас, када набавља те производе, уопште помисли на те људе који су их довезли ко зна из које земље? После колико недеља непрекидне вожње! Да ли размишљамо шта раде њихове породице у то време?

– Сазнао сам и како су у Ирану "Плејбој" разменили за 300 литара дизел горива! Били смо у неколико градова и ја, заправо, морам испочетка да режирам представу јер никад не знам колико ће "перформера " бити напољу. Некад их је и више хиљада, а све зависи од тога кроз које делове града пролазимо, какав је царински део, лука, бензинска пумпа, перионица аутомобили покрај којих се пролази… Није лако решити те логистичке проблеме. Они се увек разликују од града до града.

Стефан Каеги се бави стварношћу, каже, и додаје да је добро што је упитан шта мисли о ријалити шоу. Јер, овај перформанс то није.

– То није домен ни таквог, ни телевизијских шоуа, већ је прича, оквир о животу људи. Зато је ова представа ближа филму а не телевизији, јер за телевизију постоји даљински управљач, којим можете да промените канал или искључите апарат. А то је битна разлика. Овде су живи људи и живи контакти публике, глумаца, пролазника…