Чуметов чудан програм заштите

Љубиша Буха, звани Чуме, не престаје да шокира јавност поступцима који доста одударају од понашања сведока сарадника, какво би могло да се очекује. Први сведок сарадник у историји српског правосуђа поново је ових дана у жижи због тешке саобраћајне несреће коју је изазвао када је на аутопуту прегазио пешака Радомира Ристића.

Чуме је пре тога био учесник још једног саобраћајног инцидента у коме је учествовао бизнисмен Предраг Ранковић Пецони, чије је обезбеђење чак пуцало на њега. Јавност се запрепастила када се сазнало да Чуме намерава да купи 70 одсто Факултета за пословну информатику,за 350.000 евра, чиме би стекао и контролу над Универзитетом „Сингидунум”. Буха је недавно поднео тужбу против листа „Прес” због неовлашћеног објављивања фотографије, захтевајући одштету од милион динара.

Да Чуме неће нестати из јавности у страху од освете, као човек који је 2002. године први проговорио против вођа најмоћнијег криминалног клана на овим просторима, којем је и сам припадао, могло је бити јасно још током суђења. Буха је био доступан медијима који су га фотографисали како се забавља на свадбама, а у време када су у процесу за убиство Зорана Ђинђића даване завршне речи, он је посматрао трке коња у Сињу у Хрватској, где је његова кобила Шакира Бома тријумфовала.

Буха није одмах пристао да уђе у програм заштите, јер му услови под којима би имао државно обезбеђење нису омогућавали живот какав је желео да води. То мишљење је променио у јуну 2006. године, када је убијен сведок сарадник Зоран Вукојевић, који је такође мислио да може сам да се чува.

О безбедности и будућем начину живота сведока сарадника који уђу у програм заштите одлучује Специјална јединица за заштиту учесника у кривичном поступку МУП-а Србије. Све што има везе с начином чувања заштићених сведока представља тајну, па чак и то да ли је одређена особа ушла у тај програм или не. По закону, програм заштите може да подразумева пресељење у другу земљу али и промену идентитета и личног описа, ако постоји процена да је то неопходно. Кључно је то да програм заштите функционише по принципу „узми или остави”. Да ли је Буха тренутно у програму заштите или га полиција штити на неки други начин, званично није познато, јер је и тај податак тајна.

„Улазак у програм заштите подразумева добровољан пристанак, јер држава не може да штити онога ко то не жели. Да би сведок сарадник ушао у програм заштите мора да прихвати услове које поставља држава, јер нико у супротном не може преузети на себе одговорност да га штити”, каже Горан Илић, професор Правног факултета у Београду.

Када је реч о безбедности, „правила игре” одређује искључиво Јединица. Уколико сведок сарадник не поштује препоруке Јединице, то може бити основ за раскид споразума и држава у том случају не би имала одговорност за његову безбедност.

Јавност не може да зна колико се сведока сарадника и чланова њихових породица налази у Програму заштите, локације на којима они сада живе, да ли су у иностранству или у Србији, колико људи брине о њиховој безбедности.

Како ће сведок сарадник који је у програму заштите наставити живот после сведочења у судском процесу, да ли ће се појављивати у јавности или не, зависи такође од процене јединице. Професор Илић објашњава да све активности сведока сарадника после сведочења, евентуално кршење закона или нова кривична дела, нису у вези са његовим статусом, нити могу да доведу у питање судски поступак који је претходно окончан.

Другим речима, Буха је пред законом једнак са такозваним обичним грађанима. И као и сваки други обичан грађанин, има право да поднесе тужбу, ако сматра да му је нанета штета, као у случају листа „Прес”.

Закон који регулише заштиту сведока рађен је по узору на америчке прописе, где такође постоји принцип добровољног уласка у програм. У САД о безбедности заштићених сведока брине Маршалска служба која воли да се похвали тиме да ниједан сведок који је следио њихова упутства није убијен. Неколицина оних који су настрадали нису се придржавали правила која су им била наметнута. У Америци програм заштите сведока омогућен је Законом о контроли организованог криминала из 1970. године. Од 1971, када је програм започео, Служба Маршала заштитила је, преселила и обезбедила нове идентитете за више од 7.700 сведока и 9.800 чланова њихових породица.

Доротеа Чарнић