Немају поверења у динар

Драган К. који је у недељи штедње 2007. године послушао тадашњег гувернера НБС Радована Јелашића (да је исплативије штедети у динарима) ових дана, три године касније – покајао се. И поред тога што је реорочавао новац на шест месеци по најповољнијим каматним стопама (које су у међувремену износиле од 12 до 15 одсто на годишњем нивоу) није имао очекивану зараду. Јер, када је у овогодишњој „Недељи штедње” подигао и камату и главницу на 77.380 динара што је на почетку штедње била вредност од 1.000 евра добио је укупно 113.344,09 динара или 1.056,33 евра по садашњем курсу. Значи реални принос на његов новац је свега 56 евра. Његов комшија Александар М., који је био скептичан према штедњи у динарима и зато орочио хиљаду евра у истој недељи штедње, ових дана је подигао укупно –1.197,50 евра.

Драгану К. и другима с његовим искуством вероватно ништа не значи то што централна банка и даље тврди да је у периоду од 2001. до 2010. године било исплативије штедети у динарима, него у девизама и зато ће када банке буду свеле учинак овогодишње „Недеље штедње” бити интересантно видети колико штедиша у то поверовало. И саме штедише не споре да је било периода када је штедња у динарима била у плусу, али они који су се једном опекли тешко ће се наново одлучити на такав ризик.

Држава се, иначе, поноси тиме што је у последњих десет година девизна штедња увећана готово 20 пута и достигла је око 6,27 милијарди евра. Динарска штедња повећана је 7,5 пута, са 1,558 милијарда динара што је тада било око 26 милиона евра на 11,646 милијарди динара што је сада око 111 милиона евра. Ипак, динарска штедња је на нивоу од свега 1,5 одсто укупне штедње.

И банкари и економисти сагласни су да су разлози за занемарљиву динарску штедњу сталан пад курса домаће валуте и висока инфлација. Јер, ко има стаклену куглу да види колико ће динар вредети у наредних годину дана?

Петар Грујић, директор сектора за рад са становништвом „Фолксбанке”, каже да грађани много више штеде у еврима због сталног пада вредности домаће валуте и инфлацији која је наш пратилац у последње две деценије.

– По поимању штедиша у Србији штедња у еврима сигурнија је од штедње у динарима иако је у појединим периодима у последњих десет година штедња у динарима била и реално исплативија чак и када се узме у обзир и обезвређивање домаће валуте. То значи да штедише у Србији не теже увек максимизацији прихода на своју штедњу већ у великој већини случајева желе да обезбеде свој новац од губљења реалне вредности због инфлације или раста курса у случају штедње у динарима, као и од евентуалног системског ризика. Тако велики број штедиша са више новца „дели” своја орочења на више банака до лимита од 50.000 евра због правила о осигурању депозита до тог износа по комитенту у свакој банци – каже Грујић.

Враћање поверења у штедњу и задуживање у динаре је веома важан и дуготрајан процес за који је пре свега неопходна стабилност и јачање економије која би дала реално упориште за мање флуктуације домаће валуте. Једино по протеку одређеног времена такве економске стабилности се може очекивати значајније повећање динарске штедње за коју је пракса показала да је никако није могуће оживети било каквим високим каматним стопама у условима већих флуктуација курса и високе инфлације – кажу у овој банци.

У „Алфа банци” кажу да се грађани још увек радије одлучују за штедњу у страним валутама, пре свега за штедњу у еврима. Разлоге за то треба тражити у блиској прошлости када су дуг период макроекономске нестабилности и хиперинфлација обезвредили динарску штедњу.

– У наредном периоду одлучујућу улогу у промовисању динарске штедње имаће држава која својим мерама и макроекономском политиком треба да охрабри грађане да штеде у динарима и поврати им веру у домаћу валуту. Поздрављамо напоре НБС да промовише штедњу у домаћој валути и најновију одлуку да ослободи банке од обавезне резерве за штедњу у динарима, став је Алфа банке.

Мирослав Ребић, члана Извршног одбора „Сосијетеженерал банке” каже да је услов да се повећа удео динарске у укупној штедњи враћање поверења грађана у динар, а за то је основни услов дугорочна стабилизација домаће валуте.

– Када говоримо о динарској штедњи, треба да будемо свесни тога да постоји лимит до кога је могуће утицати на њено повећање у овом и наредном периоду. Пре свега, потребно је уложити даље напоре у постизању макроекономске стабилности, стабилности домаће валуте, а заинтересованост грађана за динарску штедњу зависиће и од инфлације, разлике у каматним стопама на девизну и динарску штедњу – каже Ребић.

Владимир Вучковић, професор на Мегатренд универзитету, признаје да пријатеље и рођаке не може да посаветује да штеде у динарима. Он од гувернера ни не очекује да становништво подстиче да штеди у еврима, али додаје да не треба грађанима ни давати лажне наде.

– Да би се у динарима више штедело потребна вишегодишња стабилност националне валуте, ниска и стабилан инфлација, али и предвидива политика. Очигледно да држава не ради све што је у њеној моћи да те услове обезбеди. Не постоји чаробним штапић којим би Народна банка преко ноћи могла да убеди становништво да је боље штедети у динарима. То је мукотрпан и дуг процес – каже Вучковић.

С њим се слаже и Небојша Савић, професор на ФЕФА факултету. Врло је једноставан одговор на питање зашто грађани не штеде у динарима.

– Много су пута били преварени. Евро им доноси већу сигурност и штедња у чврстој валути не носи ризик од курсних разлика, али и инфлације. Треба рећи и то да су камате на штедњу у Србији највеће у региону, али да се и даље неколико милијарди евра држи у сламарицама. И то је питање поверења. Све је то индивидуална одлука појединаца – закључује Савић.

Ј. Рабреновић

А. Николић