Пуцњи на задушнице

Сува Река, варошица у Метохији, и њена околина најчешће се помињу по свирепим злочинима, а готово нико не помиње неколико сјајних споменика око чијих рушевина у селу Мушутишту су јуче, на Митровске задушнице,стајали некадашњи житељи овог места, њих око 50.

Одједном на гробљу и у порти порушене цркве Успења Пресвете Богородице зачули су се рафални пуцњи из аутоматског оружја.

На тренутак су се сви заледили: и они око цркве, и полиција, и аустријски Кфор, а из шикаре су ужурбано почели да се враћају мештани који су тражили гробове својих ближњих. Чини се да је онај ко је пуцао био јако близу. Нико ништа није питао, нико није прилазио полицији или Аустријанцима, сви су ћутали, није било панике. Више ради прекида тишине неко је добацио полицајцу: „Шта је ово?” Само је слегнуо раменима, окренут према минираном парохијском. Неколико минута касније кроз урушену црквену капију ушле су специјалне снаге полиције и отишле кроз гробљански густиш.

– Није се ово раније догађало. Ми само излазимо на гробље, ваљда хоће да нам поруче да нисмо добродошли на своје, да нас застраше – сматра Драгољуб Милошевић, представник општине.

Они су направили план за повратак у Суву Реку у којој данас не живи ниједан Србин. Почетком наредне године градиће се четири куће као прихватилиште за све оне који желе назад у свој дом. За сада групно одлазе, кроз свој уништени завичај.

Двадесет година раније, једне сличне лепе јесени, стајао сам са англистом Петром Пендом у овом храму. Гледали смо на њеном зиду чудни портрет неког византијског светитеља, старији и успелији од већине грачаничких или дечанских ликова и остварења.

Сада на рушевинама овог храма горе свеће расељених Срба који су дошли у завичај због јесењих задушница. Од лепих фресака, насталих око 1315. руком неког одличног мајстора, остао је само прах и гомила камења, сиге и опеке. Људи тако стоје и обилазе око цркве као око покојника, јер већина не може да у зараслом гробљу пронађе хумке својих рођака.

Ђурђана Рашковић у руци је држалафотографију свог оца Бранислава, несталог 1999. године.Није хтео да напусти село. Од њега сам као студент књижевности записивао неке старе песме овог краја и никад ми није било јасно шта је тај весели човек у тренутку измислио, а шта је чуо од свог оца и деде.

– Једанаст година мислим на њега и тражим га колико могу. Ником он ништа није урадио. Много ми је тешко, а и разболела сам се –прича његова ћерка која сада живи у околини Београда.

– ’Ајде, сликај ме овде. То је моја кућа –каже један деда, а иза њега само бетонске греде претекле од куће.

– Није то твоја кућа. Она је ниже сто метара, то је моја кућа –објашњава му прави власник и сви почињу да се углас смеју. Полиција пожурује заостале по црквеном дворишту, једна жена се окреће према црквишту и крсти се. Иза ње у гомили, у блату остаје затрпана читава галерија ликова, као што затрпане остају и стиснуте емоције ових људи. Ником овде ништа није јасно.

Шта је заправо хтео пре готово седам стотина година тај српски властелин Драгослав са својом женом, сином, кћерком? Зашто је градио и онако скупе сликаре плаћао у овој забити, зашто је баш он на зидовима свог храма желео да има најлепше фреске Милутиновог доба? Откуд том сликару храброст за „смеле потезе и узнемиреност облика“, како, вековима касније, то сликарство на светлоплавој подлози види неки савремени ликовни критичар. Зашто су људи овог века одлучили да то нестане? У шта ће се претворити емоције ових расељених несрећника? Шта је то и поражене и победнике бацило у блато, да се не препознамо, да се не сачувамо?

Човек који је пуцао више сигурно никад неће моћи да стане испред оног портрета у храму, али ће сигурно погледати у  лица људи без завичаја као у сопствени пораз или победу – свеједно је.

Живојин Ракочевић