Mорални хазард

Наставак од јуче: Над Србијом је сенка валутне кризе. Стално погоршавање српског платног биланса и раст спољног дуга морао би забринути банке и њихове иностране власнике. Tакав амбијент је опасан за банке које су се задужиле у иностранству и девизе пласирале на српском тржишту. Девалвација динара би имала тешке последице по дужнике, а тиме и по банке. Видљивих знакова банкарске нервозе нема и задуживање у иностранству се наставља.

Пожељно објашњење ове опуштености је да Србији не прети финансијска криза. Српски "катастрофичари" лоше читају тржишне сигнале и не разумеју модерне финансије. Странци, по дефиницији, увек боље знају. Коначно, и финансијске власти уверавају грађане да је са српским финансијама све у реду, а да је банкарски систем један од најбољих на свету. 

Ова теза је привлачна, охрабрујућа, али понешто натегнута. Нема светске финансијске кризе последњих деценија у којој западне банке, па и оне највеће, својом грамзивошћу и лошим проценама нису биле један од фактора или генератора кризе.

Банке често греше и то је логична последица грамзивости. Ово је универзални феномен и банке се од сопственог слепила изазваног грамзивошћу бране строгом унутрашњом кредитном контролом и процедурама. Подједнако важно, банке су под сталним мотрењем домаћих регулаторних институција које брину о стабилности финансијског система. На другој страни, далеко од  финансијских метропола и банкарских централа, у балканским и иним недођијама, контролни механизми су знатно слабији. Уз то, последице лоших банкарских процена сносиће углавном домаће становништво. 

У Србији уз грамзивост вероватно иде и "морални хазард". Ова кованица се одомаћила у енглеском финансијском жаргону. Поента је да банке мање ризикују него што изгледа јер огроман део ризика имплицитно преваљују на државу. Ово срачунато преваљивање ризика на неког другог, без његове сагласности, назива се моралним хазардом. Можда би израз аморални хазард био прецизнији.

Банке се задужују у иностранству и профитирају на разлици између ниских иностраних и огромних домаћих камата. Привреда, а поготово грађани, засути су скупим кредитима. Код одобравања кредита, банке нису нарочито опрезне. Стабилан курс и прецењени динар стимулишу овакву кредитну политику. Неискусни дужници по правилу не калкулишу с ризиком девалвације и лако се задужују узимајући кредите с валутном клаузулом.

Добар део дужника је у категорији очајника који живе од данас до сутра, плаћајући само камату, без идеје како ће вратити главницу.

Банке знају да би девалвација динара додатно оптеретила дужнике, довела до велике финансијске кризе и увела Србију у хаос и нестабилност. Нема демократске владе која би такав ризик смела да преузме. То би значило њен пад, а у карактеру власти је да не воли да пада.

Тако се долази до кључне тачке моралног хазарда. Банкари исправно калкулишу да ће у случају избијања валутне кризе свака влада ставити краткорочни интерес сопственог опстанка изнад дугорочног интереса државе. Актуелна власт ће се задужити како би обезбедила прилив девиза, одржала прецењени курс и финансијску стабилност. Власт ће и продавати све што је преостало (НИС, ЕПС, Телеком итд.) са истим циљем. Спасавајући себе, власт ће морати да спасава и банке. Рачунајући с тим, банке настављају стару политику.

Финансијски проблеми ће се зато гомилати, одлагати до неког судњег дана и бити препуштени некој мање срећној власти која ће се ту затећи кад музика стане.

Отуда стални и упорни притисак да држава прода све што има да се прода. У истом смеру је и притисак да се приход од продаје имовине не инвестира, већ да се користи за враћање дугова државе. Потребно је да се држава данас раздужи, како би већ сутра, у случају валутне кризе, могла ући у нова задужења и спасавати банкарске профите. Ово није теорија завере, већ само хладна и рационална рачуница (а)моралних хазардера.

Дугорочно, али не само дугорочно, оваква политика води сталном расту задужености и платнобилансној катастрофи. Криза ће се одлагати све док се не прода и последњи део државне имовине. Оваква економска политика стимулише потрошњу на рачун инвестиција, сатире индустрију и доприноси сталном расту незапослености.

Неуништиви економски оптимисти, а таквих је у Србији много, не маре превише за дуги рок. Они би овде могли призвати великог економисту Кејнса, па се неприкладно и ван контекста позвати на његову реченицу да смо дугорочно сви ионако мртви. Невоља са дугим роком у економији јесте што он обично траје краће него што се мисли, а ђаво по своје увек дође раније.