Moralni hazard

Nastavak od juče: Nad Srbijom je senka valutne krize. Stalno pogoršavanje srpskog platnog bilansa i rast spoljnog duga morao bi zabrinuti banke i njihove inostrane vlasnike. Takav ambijent je opasan za banke koje su se zadužile u inostranstvu i devize plasirale na srpskom tržištu. Devalvacija dinara bi imala teške posledice po dužnike, a time i po banke. Vidljivih znakova bankarske nervoze nema i zaduživanje u inostranstvu se nastavlja.

Poželjno objašnjenje ove opuštenosti je da Srbiji ne preti finansijska kriza. Srpski "katastrofičari" loše čitaju tržišne signale i ne razumeju moderne finansije. Stranci, po definiciji, uvek bolje znaju. Konačno, i finansijske vlasti uveravaju građane da je sa srpskim finansijama sve u redu, a da je bankarski sistem jedan od najboljih na svetu. 

Ova teza je privlačna, ohrabrujuća, ali ponešto nategnuta. Nema svetske finansijske krize poslednjih decenija u kojoj zapadne banke, pa i one najveće, svojom gramzivošću i lošim procenama nisu bile jedan od faktora ili generatora krize.

Banke često greše i to je logična posledica gramzivosti. Ovo je univerzalni fenomen i banke se od sopstvenog slepila izazvanog gramzivošću brane strogom unutrašnjom kreditnom kontrolom i procedurama. Podjednako važno, banke su pod stalnim motrenjem domaćih regulatornih institucija koje brinu o stabilnosti finansijskog sistema. Na drugoj strani, daleko od  finansijskih metropola i bankarskih centrala, u balkanskim i inim nedođijama, kontrolni mehanizmi su znatno slabiji. Uz to, posledice loših bankarskih procena snosiće uglavnom domaće stanovništvo. 

U Srbiji uz gramzivost verovatno ide i "moralni hazard". Ova kovanica se odomaćila u engleskom finansijskom žargonu. Poenta je da banke manje rizikuju nego što izgleda jer ogroman deo rizika implicitno prevaljuju na državu. Ovo sračunato prevaljivanje rizika na nekog drugog, bez njegove saglasnosti, naziva se moralnim hazardom. Možda bi izraz amoralni hazard bio precizniji.

Banke se zadužuju u inostranstvu i profitiraju na razlici između niskih inostranih i ogromnih domaćih kamata. Privreda, a pogotovo građani, zasuti su skupim kreditima. Kod odobravanja kredita, banke nisu naročito oprezne. Stabilan kurs i precenjeni dinar stimulišu ovakvu kreditnu politiku. Neiskusni dužnici po pravilu ne kalkulišu s rizikom devalvacije i lako se zadužuju uzimajući kredite s valutnom klauzulom.

Dobar deo dužnika je u kategoriji očajnika koji žive od danas do sutra, plaćajući samo kamatu, bez ideje kako će vratiti glavnicu.

Banke znaju da bi devalvacija dinara dodatno opteretila dužnike, dovela do velike finansijske krize i uvela Srbiju u haos i nestabilnost. Nema demokratske vlade koja bi takav rizik smela da preuzme. To bi značilo njen pad, a u karakteru vlasti je da ne voli da pada.

Tako se dolazi do ključne tačke moralnog hazarda. Bankari ispravno kalkulišu da će u slučaju izbijanja valutne krize svaka vlada staviti kratkoročni interes sopstvenog opstanka iznad dugoročnog interesa države. Aktuelna vlast će se zadužiti kako bi obezbedila priliv deviza, održala precenjeni kurs i finansijsku stabilnost. Vlast će i prodavati sve što je preostalo (NIS, EPS, Telekom itd.) sa istim ciljem. Spasavajući sebe, vlast će morati da spasava i banke. Računajući s tim, banke nastavljaju staru politiku.

Finansijski problemi će se zato gomilati, odlagati do nekog sudnjeg dana i biti prepušteni nekoj manje srećnoj vlasti koja će se tu zateći kad muzika stane.

Otuda stalni i uporni pritisak da država proda sve što ima da se proda. U istom smeru je i pritisak da se prihod od prodaje imovine ne investira, već da se koristi za vraćanje dugova države. Potrebno je da se država danas razduži, kako bi već sutra, u slučaju valutne krize, mogla ući u nova zaduženja i spasavati bankarske profite. Ovo nije teorija zavere, već samo hladna i racionalna računica (a)moralnih hazardera.

Dugoročno, ali ne samo dugoročno, ovakva politika vodi stalnom rastu zaduženosti i platnobilansnoj katastrofi. Kriza će se odlagati sve dok se ne proda i poslednji deo državne imovine. Ovakva ekonomska politika stimuliše potrošnju na račun investicija, satire industriju i doprinosi stalnom rastu nezaposlenosti.

Neuništivi ekonomski optimisti, a takvih je u Srbiji mnogo, ne mare previše za dugi rok. Oni bi ovde mogli prizvati velikog ekonomistu Kejnsa, pa se neprikladno i van konteksta pozvati na njegovu rečenicu da smo dugoročno svi ionako mrtvi. Nevolja sa dugim rokom u ekonomiji jeste što on obično traje kraće nego što se misli, a đavo po svoje uvek dođe ranije.