Операција Хелијард

Од нашег сталног дописника

Њујорк, новембра – Кад је од супруге Мирјане сазнао да се на територији коју држе четници генерала Драже Михаиловића налази много америчких авијатичара који чекају на помоћ, али да Ратни департман ништа не предузима, Ђорђе Вујновић, агент тајне службе ОСС задужен за операције на Балкану, каже да је сматрао да се нешто мора хитно предузети.

Било је то у мају 1944. О томе наш саговорник каже:

„Отишао сам код команданту 15. ваздухопловних снага и рекао каква је ситуација са авијатичарима у Србији и изложио му план за њихову евакуацију. Он се сложио, али ми је касније рекао да су се томе успротивили Енглези, тврдећи да је реч о превари, о плану да Дража намами Американце код себе, а потом их узме као таоце. Какви таоци, рекао сам, кад већ имају 215 Американаца, који сви могу да буду таоци? После много убеђивања, одлучено је да се евакуација ипак организује – ствар је пресекао лично председник Рузвелт, једном псовком, како сам чуо касније, на рачун савезника. Али најважније је било да је ’Операција Хелијард’, како смо је назвали, могла да почне (хелијард је морнарички израз за главно уже на катарци које подиже једра – прим. нов.).”

Зашто ви нисте отишли на терен, већ сте послали друге?

Желео сам, наравно, да будем тамо, али томе су се опет успротивили Енглези, јер су знали на чијој сам страни. Ја сам на то рекао да, ако ја не могу да идем, онда тражим да изаберем људе у које имам поверења да задатак могу да обаве како треба. Изабрао тако, поред Ђорђа Мусулина, и Николу Лалића. Обојица су били добри момци, добри Американци и добри Срби. Одредио сам им и једног радио-телеграфисту, Артура Ђубилијана. Кад су стигли на терен и кад смо успоставили радио-везу, показало се да ће све бити теже него што је на почетку изгледало, а најтеже је било припремити писту за слетање и полетање авиона. За то је искоришћена једна ливада у Прањанима, која је „дотеривана” простим сељачким алатима и запрегом, а да то Немци, који су били у Чачку и Милановцу, нису приметили.

Зашто су Енглези имали тако негативан став према вашим контактима са Михаиловићем?

Енглези су водили своју политику, која је долазила од Черчила. Черчилов син је био код Тита. Чуо сам неке веома гадне ствари о њему: да је био пијаница и коцкар, и да је потписивао све што су му партизани потурали. Чак и да је варао на коцки, иако нису играли у паре, већ само за шибице. Хтели су да нас саботирају што више могу. Неколико пута наши авиони су погрешно навођени да слете на партизанску територију. Авијатичари који су бомбардовали Плоеште имали су наређење да, ако буду оборени,  никако не иду код оних са брадама, јер ће им „одсећи уши” – таква је била античетничка пропаганда.

Колико је протекло до прве евакуације?

Више од два месеца... Био је то велики ризик, јер само да је један транспортер погрешно слетео и остао заглављен у Прањанима, Немци би све открили и судбина авијатичара била би запечаћена, а слетела је и полетела цела флота, пошто је један транспортер, да би уопште могао да полети са кратке земљане стазе, могао да превезе само 12 људи,. Четници су сем тога били веома слабо опремљени. Никола Лалић ми је описао да су били без хране, често принуђени да једу зоб намењену коњима. Ситуација је била очајна. Никола ми је поручио да би било добро кад бих могао да им једним авионом пошаљем ципеле. Прекршио сам наређење о забрани достављања помоћи и направио реквизицију за 600 пари ципела. Толико није било у америчким магацинима, па смо их узели од Енглеза. Тиме сам напунио цео авион, онај последњи који је ишао да покупи и наше оперативце, тако да је пилот до своје кабине морао да иде преко кутија. Кад ми је тај пилот, пуковник, ставио примедбу да то није дозвољено, објаснио сам му да четници неће тим ципелама убијати ни Немце ни партизане. Али испао је проблем: знате наше сељаке, имају велика стопала, па је све што сам послао било мало. Решење је било што су их секли позади, па онда привезивали крпом.

И на крају, све је ишло према плану?

Хвала богу, све се одлично завршило. Ниједан авион није изгубљен, ниједан авијатичар није настрадао.

Да ли сте понудили помоћ генералу Михаиловићу?

Послао сам му, током операције, телеграм да смо спремни да га евакуишемо. Он је на то одговорио да не може да напусти своје војнике и своју земљу. Мени је било жао Драже. Било је јасно да ће после рата бити или убијен или ухваћен. То што га нисмо подржавали била је и наша политика, али пре свега Енглеза, ми тамо нисмо могли да радимо ништа без њих. За све смо морали да тражимо њихову дозволу.

Зашто после рата нисте остали у обавештајној служби, односно прешли у ЦИА?

Они ме нису хтели. Претпостављам ко је нешто рекао о мени и што је ушло у мој досије. Не знам шта је то било. Ја сам био исправан, али то доказати, било је врло тешко.

----------------------------------------------

Тотални успех

У првом налету, у ноћи 8. августа 1944. и 9. августа по дану, транспортери Ц-47 слетали су један за другим на импровизовану писту у Прањанима, и евакуисали укупно 240 америчких авијатичара, шест Британаца, девет Италијана и 12 Руса – све укупно њих 272. Дневна операција је покривана америчком авијацијом која је бомбардовала немачке положаје у Горњем Милановцу и Чачку, а када је постало јасно да је ово пут за избављење, у Прањане су са разних страна почели да пристижу и други оборени савезнички ваздухопловци, тако да је „Операција Хелијард” завршена тек после шест месеци, 27. децембра 1944. године. Тим ОСС-а на челу са Ђорђем Вујновићем у Бриндизију, и Ђорђем Мусулином, Николом Лалићем и Артуром Ђубилијанијем у Прањанима, избавио је 432 Американца, 80 Британаца, Канађана, Француза, Италијана и Руса. Сви они су до избављења били под заштитом Михаиловићевих четника.

Милан Мишић

Сутра: Уместо славља, завера ћутања