Хакери и терористи

Свет се променио, али је питање да ли се и колико променио и НАТО и како се он припрема за будућност. Лидери Алијансе изгледа да још трагају за новим мисијама савеза. „Држати Русе на дистанци, Немце под контролом и Американце ангажоване у Европи” био је слоган НАТО-а током хладног рата и заправо је на неки начин и одражавао смисао постојања Алијансе. Да ли је НАТО, онакав какав је осмишљен 1949. године, после нестанка Совјетског Савеза и Варшавског пакта постао сувишан? Како гледати на будућност Алијансе и њено ширење када нису јасне границе између западне и руске интерeсне сфере, размеђе чији се потенцијални стратешки значај не сме запостављати.

Чему служи НАТО после 11. септембра 2001. године? Је ли у питању проширење савеза или његова трансформација?С договором с Русијом или без договора, остаје чињеница да је ширење НАТО-а на исток усмерено против Русије, то никаква демагогија не може да сакрије. Чак и да није тако, важно је како то нуклеарна сила Русија доживљава. А у Москви то управо тако и доживљавају. У Москви се питају због чега се модернизује шест аеродрома на територији балтичких држава ради прихвата стратешких авиона НАТО-а?

Терористички напади 11.септембра 2001. године надахнули су Алијансу да се први пут позове на ;лан 5. Споразума НАТО-a, одредбу о заједничкој одбрани. Но, овај историјски гест је изгубио на величини када га је Бушова администрација такорећи игнорисала, недвосмислено мимоилазећи командне структуре НАТО-а приликом свог напада на Авганистан. Јер, САД су свој рат против терора повеле у великој мери на сопствену руку и у Авганистану 2001. и у Ираку 2003. Америка је у војнотехничком и технолошком развоју отишла предалеко, а да би могла да сарађује с многим од европских војних снага. Нове чланице НАТО-а унеле су у савез више своју добру вољу него истинску војну моћ. Иако је истина да Алијанси није више потребно да води старе ратове, питање је колико је савез спреман да се ухвати у коштац с најновијим опасностима. У Вашингтону сматрају како НАТО мора да учини помак са унутрашњег ка спољном тежишту јер највеће претње више не долазе из саме Европе, већ из региона од северне Африке до централне Азије, посебно у комбинацији тероризма и оружја за масовно уништавање. У условима када постоји асиметрична претња, без јасно дефинисане државне подлоге, НАТО се окреће у борби против тероризма и оружја за масовно уништавање, иако је сам савез историјски гледано и најгушћа концентрација управо таквог оружја, без премца у прошлости и садашњости.

Управо због тога НАТО већ неко време обликује нову стратешку концепцију савеза који брзо може да одговори не ове претње. У мају 2002. године министри спољњих послова земаља чланица савеза прећутно су укинули табу на задатке „ван територије држава чланица“, па је од тог времена могуће да се, ако је потребно, Алијанса суочи с непријатељем изван Европе. Истовремено, многи Европљани гаје забринутост да би појачани НАТО могао да осујети напоре ЕУ да у војним и спољнополитичким питањима делује независно од Вашингтона.

Наиме, централни проблем савеза пре десет година била је „иницијатива војних капацитета“, која предвиђа 59 домена, од пољских болница до танкера, у којима би земље чланице требало да појачају своје арсенале. САД су пре осам година понудиле формирање једне борбене снаге од 20.000 НАТО војника које би у борбеном дежурству остајале по најмање месец дана, што би, заправо, биле НАТО снаге за брз одговор. Аутоматски се развила дискусија, да ли тиме Вашингтон жели да спречи формирање ЕУ снага за брз одговор или су ти концепти комплементарни? Иако су снаге НАТО-а за брз одговор конципиране за права борбена дејства, док су такве јединице ЕУ предвиђене више за мировне мисије нижег интензитета, јасно је да Америка настоји да спречи Европу да крене сопственим војним путем. Ту постоји и турско питање, наиме Турска не дозвољава војној компоненти ЕУ приступ средствима НАТО-а, докле год ЕУ не дефинише тачан датум уласка Турске у ЕУ. Оваква „натезања“ показују извесно неповерење које међу неким Европљанима постоји у погледу инсистирања САД на трансформацији НАТО-а. Стално је присутно питање специфичних мисија које ће трансформисани НАТО бити позван да обавља. Рат у Ираку је показао политичко нејединство унутар НАТО-а, док је у оперативном смислу Ирак био слон у НАТО конференцијској дворани. Европска обећања дата НАТО-у, овлашћења за ратовање на далеким ратиштима не значе да ће неки Европљани заиста и хтети да бију те битке. Дебата око Авганистана и Ирака показала је да је једна ствар имати компатибилне војне снаге, а сасвим друга ствар имати компатибилне спољне политике. Односно, питање је ли Американци и Европљани и даље деле исту стратешку безбедносну културу?

У том контексту, стари НАТО као војни савез није замењен проширеним НАТО-ом. Заправо, проширени НАТО чине три савезника који говоре енглески и слично размишљају: Америка, Британија и Канада, у језичном смислу ту је још и неформални члан НАТО-а Аустралија. Ту је и Француска, као партнер за мир у зависности од рата. У Бриселу је пре неколико месеци „Савет мудраца“ НАТО-а, под командом бившег државног секретара САД Медлин Олбрајт, издао саопштење у којем се најављује нова стратегија Алијансе за следећих десет година. Тек што је минуло 60 година од формирања НАТО-а, Алијанса је и даље у ужурбаној потрази за сврхом свог постојања. Јер, главна стратешка функција НАТО-а била је да сачува заједницу интереса између Европе и Америке, а ти интереси све су више различити. Немачка инсистира и да убудуће свака војна акција НАТО-а мора претходно да има одобрење Савета безбедности УН.

Током хладног рата НАТО је имао јасног непријатеља: Совјетски Савез. То му је и дало прецизну функцију: одбранити Западну Европу од конвенционалног и нуклеарног напада снага Варшавског пакта. Јасноћа функције против дефинисаног непријатеља помогла је да се обликује војна структура и доктрина размештања силе. После распада Совјетског Савеза и нестанка Варшавског пакта, Алијанса и структура опстају, али су концептуално и оперативно препуштене саме себи у рату против тероризма који погрешно спаја тактику – тероризам – с непријатељем.

Јер, НАТО није сасвим спреман да се избори с другим великим савременим претњама као што су исламски фундаментализам и ширење нуклеарног оружја. Стратешки концепт НАТО-а први пут је промењен 1991. године, друга промена је урађена 1999. године, а карактеристична је по јасној одредби да НАТО напушта Лондонску декларацију из јула 1990. године, која у члану 5. одређује „да је НАТО одбрамбени савез који брани територије свих чланица савеза, да НАТО нема никаквих агресивних намера и да се НАТО обавезује на мирољубиво решавање свих спорова и да никада ни у каквим околностима неће први употребити силу“. Тада, 1999. године, у другој промени стратешког концепта Алијансе, изостављена је и формулација да ће НАТО деловати у складу са начелима Повеље УН. Ако Европа није статичан феномен, ако се она развија у својим институцијама у размерама своје интеграције и у свом идентитету, онда се развија и нови НАТО. Можемо, наравно, да се споримо у ком правцу. Дакле, нацрт нове стратегије НАТО-а говори о тероризму, Авганистану, пропалим државама, пролиферацији нуклеарног оружја, климатским променама, нападима на информационе мреже и пиратима на мору и заштити значајних постројења за снабдевање. Ово, „заштита значајних постројења за снабдевање“ изазваће, вероватно уз спомињање Ирана и његових ракета, и највише коментара и недоумица. Јер, шта су то по новој стратегији НАТО-а „значајна постројења за снабдевање“? Постројења с нафтом, с водом, с храном? Термин „значајно постројење“ може се врло широко тумачити. Шта све може да значи ако ће се НАТО бавити „енергетском безбедношћу“?

С друге стране, нове чланице НАТО-а, а бивше земље Варшавског уговора, инсистирају на класичној одбрани својих граница и сходно томе на класичној улози НАТО-а. Значи, Европа ће опет гледати велике вежбе НАТО-а, маневре типа „Рифорџер“, за које се мислило да су прошлост нестанком Варшавског пакта. „Рифорџер“ против неког Јохана, Ивана или Јована, који хакеришу Интернетом, упадају у компјутере Пентагона или блокирају информациони систем носача авиона „Нимиц“. Узгред, како ће оклопно-механизоване дивизије, борбена авијација и морнарица да се боре против трговине наркотицима и продаје „белог робља“?

Нова стратешка концепција НАТО-а треба да пронађе равнотежу између старих и нових мисија у оквиру којих би НАТО требао да буде „глобални безбедносни форум“, односно „центар глобалне мреже за кооперативну сарадњу“. На крају, о успону, или паду НАТО-а одлучиће пракса. А она не би смела да буде у сенци фасцинације реториком о западном војном савезу, трансформацијама и новим стратешким концепцијама. Јер, све скупа то личи на нови Версајски мир после Првог светског рата, на стратегију пуну провокативних назнака и решења, лажних обезбеђења, привидних препрека и обавеза. У том смислу у најбољем случају нова стратешка концепција НАТО-а и нема неког великог значаја, а у најгорем случају може једног дана да послужи као изговор за нове ратове.

Мирослав Лазански

------------------------------------------------------

Други пишу: Il Manifesto, Рим

Нуклеарна селидба ка Италији

Рим – „Док буде било нуклеарног наоружања, НАТО ће остати нуклеарно савезништво”, стоји у правилу Вашингтона, које је пренео и генерални секретар Атлантског савеза Андерс Фог Расмусен, а што је и усвојено на састанку министара одбране одржаном 14. октобра у Бриселу, својеврсној припреми дводневног самита шефова држава и влада 19. и 20. новембра у Лисабону.

Другим речима, Сједињене Државе ће у Европи задржати нуклеарни арсенал. Па ипак, Барак Обама је, у историјском говору који је одржао у Прагу 5. априла 2009, објаснио да ће САД направити конкретне кораке ка свету без нуклеарног наоружања, појачавши Уговор о

неширењу нуклеарног наоружања. Од нуклеарних земаља затражио је да тај уговор уклоне, а од оних који га немају да га не набављају.

Из тога је закључено да се Обама залаже за уклањање америчког нуклеарног наоружања из Европе. Полазећи од тога, пет

земаља чланица НАТО-а. Немачка, Белгија, Луксембург, Норвешка и Холандија, изразиле су намеру да на самиту у Лисабону покрену ово питање.

Како, наиме, стоје ствари, произлази из извештаја „Сједињене Државе, нестратешко нуклеарно наоружање у Европи: основна НАТО расправа”, који је крајем октобра поднет на састанку Парламентарне скупштине НАТО.

Потврђено је пре свега да није позната укупна количина нестратешког нуклеарног наоружања (чији је домет мањи од 5.500 км) које су САД задржале у четири земље ЕУ – Италији, Белгији, Немачкој и Холандији – и у Турској. Према процени о смањењу, коју наводи извештај, требало би да остане негде око 150 до 200, од чега 70 до 90 у Италији (у базама Авијано и Геди-Торе).

Према другим проценама, барем дупло више. Ради се о бомбама Б-61 у различитим верзијама, чија снага износи од 45 до 170 килотона (што је 13 пута више од бомбе у Хирошими). Од њих, највероватније ће остати Б-61-11 која има толики домет на терену да њена нуклеарна експлозија може да изазове изузетно јак удар који је у стању да уништи циљеве испод земље.

Све ове бомбе чувају се у специјалним хангарима заједно са ловцима бомбардерима Ф-15, Ф-16 и „торнадом”, спремним за нуклеарни напад.

Извештај је потврдио да постоје тајни „нуклеарни билатерални договори”, на основу којих један део овог наоружања могу да употребе гостујуће оружне снаге онда када САД одлуче да га употребе.

Али, подсећа се у извештају, заговорници контроле наоружања заступају мишљење да „НАТО има одговорност да оконча ту праксу нуклеарне поделе”, јер се тиме крши Уговор о неширењу нуклеарног наоружања: њиме се забрањује земљама које поседују нуклеарно оружје да га преселе у друге (члан 1) и ненуклеарним земљама да га од било кога приме (члан 2).

Поред опције да се задржи постојеће америчко нуклеарно наоружање у Европи и опције да се у потпуности повуче, има и оних који су између ове две могућности. Према извештају америчког Ратног ваздухопловства, најизвеснија је могућност да се „нуклеарно наоружање групише на мање географских локација”.

Већина експерата сматра да су највероватније локације за то поновно премештање базе под контролом САД – Авијано у Италији и Инџирлик у Турској.

Значајно је и то, истиче извештај, да су на састанку министара спољних послова земаља НАТО-а, у априлу 2010. питање нуклеарног наоружања покренуле Немачка, Белгија и Холандија, док су Италија и Турска ћутале.

Можемо само да претпоставимо да је италијанска влада тајно одобрила план за премештање америчког нуклеарног наоружања из Немачке, Белгије и Холандије ради његовог груписања у Авијану, где ће бити премештено и наоружање које се налази у бази Геди-Торе.

У Авијано је премештен и 31. Ловачки пук, састављен од две ескадриле ловаца бомбардера Ф-16, ловачке ескадриле 510 и ловачке ескадриле 555. Њихова мисија је да „обезбеде борбене снаге од једног до другог краја света ради очувања америчких и НАТО циљева”. Али и нуклеарну силу, што се види и на амблему ловачке ескадриле 510, на коме се поред орла крсташа налази и знак атома са три муње које погађају земљу.