Заборављена деца Голије

Голија – Клинци јашу на старим „томосовим” мопедима из доба социјалистичке изградње, поскакују по блатњавим изрованим стазама, тркајући се као на екстремном мото-кросу по блатњавим врлетима Голије. Планина је обојена у јесењи спектар баракнопламтеће боје лишћа, која се у нијансама прелива у лимуново жуту. Тај призор храбре деце горштака у сунчано недељно подне требало би да подсећа на бајку. Али живот дванаестогодишњег Милана Радоњића и његовог две године млађег брата Ивана далеко је од идиле.

Сутра ујутру је нови школски дан. Дечаци ће устати у 6.30, доручковаће, а затим ће с још једанаесторо деце из засеока Оцртен у селу Коритник сићи на изровани сеоски пут који су давно исцртали трактори. Испратиће их мајке, лавеж сеоских паса ће их пратити док се спуштају низ стрму падину. Пешачиће више од три или четири километара кроз шуму, све до Дерачког потока, када ће ући у аутобус и возити се још три километара до школе у селу Девићи.

Србија се декларативно залаже за раст наталитета, слушамо жалопојке политичке елите о белој куги и селима која нестају, али на тромеђи општина Ивањица, Рашка и Краљево, у планинском беспућу, 31 дете у око четрдесетак домаћинстава села Коритник, Бубан и Смиљанићи живи ван сваког достојанства.

„Сада је лепо време, па понекад одвезем децу ’југом’ до школе. Али ово није пут, већ козја стаза. Сада ће снег и онда деца пречицом пешаче кроз снег седам километара. Живот је овде очајан”, каже Миланов и Иванов отац, Јеленко Радоњић. Заједно са супругом Душицом и оцем Десимиром, некадашњим кларинетистом који је свирао по сеоским саборима, Јеленко обрађује земљу, чува стоку и прави голијски сир. Његова судбина је слична осталим сељанима који преживљавају с децом у заборављеном резервату биосфере, у царству планинског јавора.

Једино што из Београда допире у Коритник је сигнал „Телекома”.

„Зар је тешко да се овде направи пут? Где још у Србији има села са оволико деце? Да сам ја власт, њихов опстанак би ми био најважнија ствар. Неколико пута сам мислила да узмем дечаке и побегнем у Краљево. Али шта тамо да радим кад нема посла”, прича Душица Радоњић, којој се очи пуне сузама када се сећа како су прошле године једног дечака на рукама мештани носили кроз снег, јер су стазе биле непроходне.

„Добио је напад слепог црева и није било другог излаза. И мене је стрефило слепо црево пре неколико година. Брат Радојица ме носио на рукама кроз сметове до дома здравља у Девићима”, прича Јеленко. Прошле године, заједно с Душицом, у зору је четири сата чистио наносе снега јер је старом Десимиру изненада позлило. Све до Ђурђевдана, породице на Голији биће затрпане и сваки дан ће представљати авантуру. Чак и примање поште.

Изградити пут. То је молитва Душице и Јеленка Радоњића. Коридор 10 јесте стратешка пројекција развоја Србије, али овде је стварни живот. Овде Милан, Иван и брат и сестра од стрица, Дејан и Данијела, пешаче по обронцима сурове планине јер, гле чуда, 2010. година је, а нема асфалта.

„Навикли смо да видимо змије. Кад завршимо школу, бежимо одавде. Не можемо ни да гледамо телевизију. Први и Други програм су очајни”, кажу мали Радоњићи. Покушавају да гледају „Дизнијеве” цртаће, али слика је толико лоша да Мики и Шиља изгледају као близанци.

Душица поставља ручак. Крављи голијски сир, пршута, кобасице и млади кајмак. И опет о путу:

„Да га има, чешће бисмо одлазили на пијацу у Краљево. Овако, идемо сваке две недеље. И накупци, који се некако пробијају камионима, не би уцењивали. Кило сира продајемо за 270 динара, а овако га дајемо за 100”.

Њихов комшија Мирољуб Радоњић из села Бубан прекрстио се три пута, испио ракију, па се присетио како је скинуо икону светог Јована са зида, а онда ставио фотографију Веље Илића, пошто је током његовог мандата изграђен пут Рудно–Градац. То је порука за политичаре из Београда. Испоручите им пут и постаћете свеци. Проблем је, међутим, што је овде исувише мало бирача да би лидери пожелели беатификацију.

„Можда живимо у дивљини, али смо умно писмени. Да сам млађи, сад бих на ове стазе поставио балване и изазвао револуцију, к’о ви у Београду. Нашу планину дели пет општина: Краљево, Ивањица, Нови Пазар, Сјеница, Рашка… За сваку од њих смо периферија. Краљево је 105 километара далеко од мог села! Не могу ни лото да играм. Подавићемо се без пута”, рафално избацује горчину Мирољуб са 1.600 метара надморске висине.

Земљана путна аорта Голије, дуга 14 километара, од Беле воде до Бинића, изрована је камионима „Србијашума”. Сељани сматрају да би његово асфалтирање оживело планину, али је Душица у праву када тврди да се и сеоски путеви морају довести у ред.

Возећи се у „лади ниви”, заштитном знаку Голијаша, видео сам неколико старих возила потонулих у блато, које стварају подземне воде. Једног црвеног „реноа” ужетом је извукла „нива” Радослава Пантовића Лалета.

Седокоси шездесетпетогодишњак је стигао путем којим се ређе иде. Из куће у Краљеву вратио се у очеву колибу без струје на Голији. Платио је 10.000 евра и сам изградио макадамски пут од једног километра, који пролази кроз његово имање: „Нисам могао да чекам државу да се пробуди, јер само тако могу да ми дођу унуци”.