Тамна страна месеца

Згрудвао се и згрушао дах, а ноћ га све дубље гура у ждрело. Као каменице оштрих ивица. Мрак је луткар... Венама нас као марионете окреће куда он жели. Од гроба до гроба, од гроба до...

Нема, ни пред Богом ни пред људима, оправдања за живе да сада буду овде где смо ми. Пресуда пороте јасенова, топола и кестења је јасна и коначна: смирај за умрле. Вечни. Ненарушиви...

– Да је среће да је тако и да гробљима не требају чувари. Да нам је у свести барем примисао о светости ових места, али није. Пречесто није. – Губе се некуда, ка првим хумкама, речи Предрага Стаменковића и Бојана Вукотића, теренских контролора службе обезбеђења Новог гробља. Отргне се сноп светлости батеријске лампе тамо где поглед не би. Месец је за инат ставио акценат на злослутне црне "ладе" караван.

– Није мене од мртвих страх. Живих се бојим. С њима је тешко. Не дају мира овом граду под земљом – поново Предрагов глас. Сада више као ехо тужбалица и опела разбијен на тешке слогове. Слушамо га, али не чујемо. Нешто добацује неутешни одсјај кандила о црне мермерне плоче. Вели да ћутимо. Свеће исповедају земљу и небеса.

– Дођи, погледај – у трави старог аустроугарског гробља, уз ограду, шприцеви, подеране кесице лимонтуса и метална кашичица. Наркоманско "свето тројство". На зиду графит: "Удри по гудри".

– Има их ноћу колико волиш. Гробља су за њих идеални штекови. Мир, тишина, далеко од погледа... Налазио сам их и усред дана. Предозиране. Само се изврну преко хумки... – можда није ни време ни место клетви, али се отме. Живот је можда ствар погрешног убеђења. Стање свести. Алтернатива. Превара. Али смрт је ваљда једина непрећутана истина и стога не сме бити скрнављена.

– Е, да су наркомани једини проблем... Свако гробље има своју муку. Овде су крађе највећа. Цвеће и венци су стара, испричана прича. То су организоване групе којима се не може стати на крај. Пљачкају гробнице и краду накит са умрлих. Било је случајева да са скелета чак истргну вилице због неколико златних зуба. Демолирају споменике ломећи и односећи ограде, клупе, канте, крстаче... Све што може да се узме у руке, то се краде. А ми им практично не можемо ништа. Површина овог гробља је 35 хектара. Док ми обилазимо један крај, на другоме војска лопова може да ради шта хоће. Ево, док ми сада шетамо, иза споменика можда чучи њих ко зна колико и чека да прођемо па да наставе с "послом". Да нас је стотину, па је мало, а не двојица – веле ови таоци, у најмању руку, специфичног занимања. Ваљда већ по навици, свикле им се ноге, па некако мекше газе. Сенке не реже на њих. На нас кидишу.

Отргне се лист па звонко, ко железо, тресне о стазу. Чини се, свака  травка ко срп удара, засеца зглобове. Слова са споменика су појмови укрштенице чије је решење увек исто: одлази одавде! Чула су калеидоскоп с којим се гробље поиграва...

– Страшно је и, веруј ми, срамота ме је и да ти причам шта све људи раде на гробљу. Причали смо мало пре о наркоманима. Гледао сам својим очима, на Централном гробљу, како дилер у кандило ставља пакетић дроге. Одмакне се који метар, затим дође купац, узме пакетић и стави паре. У то исто кандило. Није ни ту крај људској морбидности. Манијаци и егзибиционисти... Шта о њима рећи? Шта рећи о деди који је долазио на гробље и онанисао гледајући жене, наслоњен на споменик. О пијанцима који улетвљени дођи и полегају у раке да спавају. О људима који доводе псе у шетњу. О проституткама које овде задовољавају своје муштерије. О сатанистима... Ја сам баш, пре неколико година, ишао на интервенцију – пријава пожара на гробљу. Дођем на лице места и видим – група момака и девојака подложила крстове. Станем неких стотинак метара од њих. Шта ћу. Мислим, ако су већ могли то да ураде, шта су све спремни мени да учине ако им приђем. Док сам отишао да позовем полицију и док су они стигли – прође воз. Све остане мртво слово на папиру. Све се врти у круг – можда и тужнији од Предрагових речи јесте факат да без резерве у њих верујемо. Памет би ваљда требало да са дозом гађења, или барем неверице, прихвата недела глупости... ал`, нажалост, злураде године за нама су учиниле своје. Отупесмо на све. Није да смо тако шта желели, али смо, руку на срце, очекивали да ћемо чути баш овакве приче.

Настављамо даље. Кругом, тајно утканим, у структуру сваког гробља. Његов почетак је вазда и крај. Његов крај је увек почетак. Иронија. Истина. Персонификација живота...

Тишина је све што сада желимо. И за себе и за све оне о чији смо се мир овде огрешили.