Мирис пристаништа

Госпођа Патриција Уркјола из Шпаније, најчувенији индустријски дизајнер на свету, из оправданих разлога можда и неће 20. октобра (као што је обећано) отворити своју изложбу у Београду, али ускоро сигурно хоће. То тврди архитекта-дизајнер Александар Д. Родић (Београд, 1962). Оно што је до сада обећавао, себи и другима, углавном је испуњавао. Од сасвим запуштеног простора "Бетон-хале" на савском пристаништу створио је будући "епицентар културе" главног града, где се налазе галерије, салони намештаја, џез институт и клуб. Постао је човек који је, заиста први, сишао на реке, чинећи подухват какав није виђен. Заједно са екипом сарадника уклањао је тоне шута, отпада и крша из дубине зграде и за две године претворио је у чисту, белу, ненаметљиву (а веома приметну) белу црту испод визуре града с реке и Бранковог моста.

За то дело пролетос је добио прву награду Салона архитектуре у Београду. Неочекивано признање и за архитектонску "елиту" и за аутора. Први пут је признање додељено концепту и остварењу, а не згради, издвојеној целини, архитектонском делу.

Александар Д. Родић је остварио део циља – мирис пристаништа у софистицираном окружењу и џез који се већ притајено чује. Соба за пријем џезера с погледом на реку и гомилом јастука одушевила је познатог трубача Ендија Хендерсона (свирао с Хербијем Хенкоком) који је рекао: "Дај ми да спавам овде и свираћу ти бесплатно". Ускоро ће у "Суперспејс" галерији бити одржана годишња изложба радова студената Академије за примењену уметност, одсек дизајн.

У обиласку "бетоњерке" наилазимо на Дуцу и Јашу, људе који бораве на пристаништу по цео дан, пијуцкају пићенце, распредају приче, раде, кад треба помогну. Они знају све о томе шта је било пре и како је данас. Сутра их мање занима. Поздрављају архитекту речима "Здраво, директоре". Зна се овде ко је шеф. Однос је другарски, какав може бити само поред реке. Александар ово место види као "парк невидљиве индустријске историје". Зграда у облику кифле, са дизалицом која чини лук изгледа као "лунго маре", стаза поред мора на Медитерану. На Институту за џез млади ће да уче код мајстора. Своје сараднике препознаје као "скуп људи са заједничким афинитетима". Ту је и Александар Коткај Аца, из књижаре у Цетињској, познат по свежим идејама. Он је смислио и ону изложбу отписаних радова дизајнера. Међу њима је била, рецимо, реклама за пиво "валтер" са ликом Бате Живојиновића на етикети. Уз отписане радове била су и образложења зашто су радови отписани. Било је веома смешних.

Када је Александар Д. Родић пролетос добио "Гран при", многи су се распитивали "ко је тај и одакле је". Ево накнадног описа.

Рођен је на Дорћолу, Капетан-Мишина улица, али испод "пруге", односно Душанове улице. Ту је била граница између нижих и нешто виших друштвених слојева. Каже: "Као Рио Гранде, између сиромашног Мексика и богате Америке". Данас станује у горњем делу Дорћола, тек мало изнад трамвајске пруге. То сматра својим највећим друштвеним успоном. Као клинац је с друштвом куповао бомбоне с гумицом, у надалеко познатој продавници на углу Скендер-бегове, одличном за праћке. Прво, практично, дорћолско искуство. Гимназију је завршио редовно, али студирање на Архитектонском факултету је одужио. Свирка с бендом "Лаки пингвини" одвлачила је пажњу од учења. Новца и девојака је било таман довољно. Војску је одслужио у елитној 63. падобранској дивизији у Нишу. Диплома је морала да причека. Новоталасна музика осамдесетих понела је "Лаке пингвине" у правац који су сами назвали "поп шит". Ишли су с концерта на концерт у целој бившој Југославији и свуда наилазили на добар пријем, нарочито код тинејџерки. На Сплитском фестивалу 1984. године освојили су одлично 21. место, од 24 извођача. Потом је отишао да упозна Италију. Певао је по клубовима, преко матрице, на "плеј бек". Припремљен програм од 15 минута, са пет песама и играчицама. Било је посла, али...

Средином осамдесетих нагло одлази у Лондон. Зашто?

"Тамо је био процват грађевинске индустрије. Свако ко је знао да држи рапидограф могао је да нађе посао. Знао сам више од тога, и деведесете се враћам у Београд с искуством. Определио сам се за ентеријер, јер се ништа није градило. Први сам насред Теразија направио ексклузивни бутик ’Дарц’, ала италијана. Таман је посао кренуо за време Анте Марковића, инвеститори су нас препоручивали једни другима, када је почео онај хаос. Морао сам да радим, али где? Услов који сам сам себи поставио је да ’не будем ту и да будем ту’, односно да нађем неко место удаљено шест сати вожње. У Будимпешти је већ било превише архитеката. Одлучио сам: Софија. Почео сам с капиталом од 1.600 марака. Отворио сам први Италијански дизајн центар, као недавно овде... У Бугарској се за две-три године појавило стотине нових малих банака, било је посла и за ’Оикос’ који сам заступао. Пројектовао сам и штампарију ’Астродизајн’ у Новом Београду...".