О фрегатама – без расправе

Да ли је током раздруживања Србије и Црне Горе урађено све како треба у деобном билансу војне имовине? И птице на грани знају да је уставна повеља верификовала војне непокретности државне заједнице по принципу географске локације, а да је покретну имовину требало да санкционише (никад донети) закон о имовини СЦГ.

Како је онда покретна имовина подељена, потражује ли шта једна страна од друге? Питања су многобројна и ових дана актуелизована, али само је један одговор: о томе није било расправе јер није било закона. Сви остали документи (државни или војни), попут одлука, наредби, уговора и сличних овлашћења на одређени начин би се ругали озбиљности једне државе.

Бољи познаваоци војне технике – да останемо само на терену ратних бродова – лако могу израчунати да једна фрегата, рецимо РФ-33, вреди колико и комплетно пешадијско-артиљеријско-оклопно наоружање Војске Црне Горе, а РФ-34 као инжењеријско-АБХО-саобраћајна средства исте војске. А где су корвете, подморнице, помоћни бродови, ракетно и торпедно оружје, морске мине!

Мирослав Лазански нас је недавно у "Политици" обавестио да су експерти "Форума за безбедност и демократију" израчунали у некој својој студији да је вредност бродова и осталог морнаричког наоружања већа од 100 милиона долара. Јавност Србије би свакако хтела да зна истину: да ли је било, и каквих, договора у војним врховима о томе да предметна покретна имовина постане црногорска?

Да је фактички тако, видело се дан после референдума, када су на све ратне бродове истакнуте црногорске заставе. Укључујући и једрењак "Јадран", у неким медијима стидљиво помињан као српска "вечерња ревија жеља", јер је још 1933. купљен већинским новцем Србије. Потражује га и Хрватска, али се може констатовати тежак промашај војног врха Србије са шансом да се тај брод под српском заставом укотви испред Српске куће на Крфу.

Аргументи о процентним износима републичких улагања у функционисање ЈНА су данас вероватно ћорци, али до јуче су заједничку армију СРЈ, па СЦГ, финансирали Црна Гора са пет а Србија са 95 процената. Нижом математиком су се лако могли поравнати апетити шта је чије након разлаза, јер ако је борбено бродовље грађено новцем СФРЈ, како сад да његовом продајом профитира само ЦГ.

Дежурни тимови нашег Министарства одбране и Генералштаба (медијски и обавештајни) морали су знати за намере владе Црне Горе да формира војску симболичног устројства (2.500 припадника, a 6.500 у полицији), па и да ће "у име виших дукљанско-европских циљева" брзо распродати сву технику која има префиксе ракетни, торпедни или мински – како је то недавно обелоданио њихов министар одбране.

Не морају експерти ФБД (www.fbd.org.yu) бити до танчина у праву кад процењују вредност ратних бродова на Јадрану. Министарство одбране Србије се, међутим, хвали да је у 2006. продало вишкове наоружања и опреме за цео милион долара – колико је црногорска страна узела само у децембру, продајући неке бродове са зачеља листе квалитета.

Признаје ли онда Србија тежак фаул над својим пореским обвезницима? Признаје ли Војска Србије да се одрекла дела финансијског колача? Сваки грађанин Србије би поводом ове недоумице врло прецизно дао свој глас државној дилеми – немамо више излаз на море, па ћемо: а) поклонити свој део вредности флоте братској ЦГ, или б) утврдићемо вредност исте и у име дуге љубави направити чисте рачуне. Али сигурно нико не би, нити може, опростити један овакав пропуст државе, па био он из арсенала незнања, немоћи, незамерања или виших циљева.

Да би ова тема имала смислен епилог, постоји и могући одговор који нам нуди генерал Понош у интервјуу недељнику "Време" (бр. 836), када каже: "У разлазу Србије и Црне Горе, Јокић (начелник ГШ ВСЦГ) и ја смо успели да избегнемо било какву злоупотребу војске и омогућили да подела војне имовине буде обављена без трзавица..."

Можда би неко из техничке владе Србије могао сад без много последица да нам саопшти ко је то овластио једног генерала да у име државе отписује, дели или поклања државну имовину другој држави?