Од Видовдана до Сретења

Сенка Д. Павловић Чотрић*

Рођена сам 21. фебруара 1980. године. До своје двадесет шесте године живела сам у чак четири различите државе (Социјалистичка Федеративна Република Југославија, Савезна Република Југославија, Државна заједница Србија и Црна Гора, Република Србија), а да за све то време нисам закорачила ван граница сопствене земље, нити променила адресу становања. Мењале су се заставе, химне, имена улица, док је наш народ увек био на истом простору, али у различитим државним оквирима. Та судбина вечитих селидби унутар сопствене дневне собе натерала ме је да се запитам: шта ми заправо славимо, када то чинимо и зашто тако олако заборављамо сопствене рођендане?

Да бисмо разумели овај календарски и идентитетски лавиринт, морамо се вратити на сам почетак модерне српске државности – у време одржавања Берлинског конгреса. Тада је Србија, црно на бело, добила међународно признање своје независности и велико територијално проширење. Али, ако данас питате просечног Србина када је наша земља постала званично независна, мало ко ће вам рећи тачан датум: 13. јул 1878. године. Овде долазимо до прве велике забуне која је проистекла из двоструке календарске реалности тог доба. У време потписивања Берлинског уговора Кнежевина Србија је званично користила стари, јулијански календар. За нашу државну администрацију и народ, тај судбоносни дан био је 1. јул. Међутим, званични Берлин је време рачунао по новом, грегоријанском календару, те зато на званичним документима стоји други датум 13. јул 1878. године.

У периоду између Берлинског конгреса и Првог светског рата наша земља није имала један фиксни „Дан државности” у смислу у којем га данас појмимо. Славили су се рођендани владара и династички јубилеји, а изузетно важан датум био је 22. фебруар (односно 6. март по новом календару), када је 1882. године Србија проглашена за Краљевину под Миланом Обреновићем. А онда је стигла судбоносна 1918. година и свесно жртвовање сопственог имена земље зарад идеје велике заједнице. Од 1. децембра 1918. године, када је проглашено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, наш народ је славио управо тај датум – Дан уједињења. Краљевина је желела да створи нови, југословенски идентитет, па је „рођендан” Србије замењен рођенданом заједничке државе. Наша земља је унела своју тешко стечену независност у тај „брак”, а заузврат је добила празник који је славио идеју која ће се испоставити као највећа српска утопија двадесетог века.

Међутим, ако постоји датум који носи најтежи историјски и судбински терет – дан у којем се прошлост, садашњост и пророчанство сударају, то је Видовдан. У времену између жртвовања сопствене самосталности ради стварања Југославије и потоњег социјалистичког заборава, Видовдан је био централни стуб нашег колективног памћења, али и званични државни празник прве Југославије, као симболички лепак којим се покушала спојити заједничка држава, иако је кроз историју чешће деловао као показатељ наших највећих ломова.

Прва асоцијација на Видовдан је, скоро свима, Косовска битка из 1389. године, која је прерасла из војног сукоба у темељни национални мит о слободи и свесном жртвовању. Пет векова касније, управо на Видовдан 1914. године, Гаврило Принцип је извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву. Тај пуцањ покренуо је лавину Првог светског рата из које ће Србија изаћи десеткована, али победоносна. Када је нова држава створена, њен први централистички устав донет је 28. јуна 1921. године, због чега је и назван Видовдански устав. У том низу видовданских коинциденција историја бележи да је на Видовдан 1919. потписан Версајски мировни уговор, чиме је званично завршен Први светски рат и ударен темељ послератне Европе у којој је Србија (кроз нову краљевину) добила своје место, али и да је 28. јуна 1948. објављена Резолуција Информбироа, када је наша земља морала да бира између историјског опстанка и тоталитарне послушности Москви.

Након Другог светског рата, у социјалистичкој Југославији, Видовдан бива свесно маргинализован, како би уступио место идеолошком 29. новембру. На шестстоту годишњицу Косовске битке, Слободан Милошевић 1989. године држи чувени говор на Газиместану пред милион људи. Тачно дванаест година касније, у невероватном обрту судбине, на Видовдан 2001. године, Милошевић бива изручен Трибуналу у Хагу, показујући још једном да је овај датум синоним за преломне националне догађаје. Видовдан нам се тако, кроз векове, никада није јављао као обичан дан у календару, већ као неумољиви судија који захтева опредељење и полагање рачуна.

Након слома те заједнице у вихору Другог светског рата, на сцену је ступила социјалистичка епоха и њен апсолутни празнични култ – 29. новембар, Дан Републике. Овај датум је славио Друго заседање Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије у Јајцу 1943. године, када је ударен темељ нове, федералне Југославије. Генерације рођене у другој половини прошлог века памте овај празник по продуженим викендима, свињокољима и полагању пионирске заклетве. Био је то празник који је успешно декретом наметнуо нови колективни идентитет. Занимљиво је, и помало апсурдно, да је овај празник преживео чак и крвави распад те исте Југославије. У крњој држави, коју су чиниле само Србија и Црна Гора, Савезна Република Југославија, 29. новембар се званично славио све до новембра 2002. године. Славили смо рођендан државе која је увелико била мртва, сахрањена у ратовима деведесетих година прошлог века.

Када се и та последња заједница урушила одласком Црне Горе, Народна скупштина Републике Србије усвојила је 5. јуна 2006. одлуку којом је Србија преузела међународни правни континуитет. Формално-правно, то је дан када је Србија поново постала самостална држава први пут након 1918. године. Међутим, овај датум у народу никада није заживео. Разлог је психолошке природе – Србија ту независност није изгласала, већ јој је припала као правна последица туђег одласка. Иницијално, лутајући кроз југословенске и административне магле, Србија се коначно окренула себи и донела најзрелију одлуку – вратила се Сретењу. Од 2002. године, а званично од обнове самосталности, 15. фебруар је наш Дан државности. Овај датум је логичан спој две кључне тачке: 1804. године, када је Карађорђе подигао Први српски устанак, и 1835. године, када је под кнезом Милошем Обреновићем донет Сретењски устав – један од најмодернијих у Европи тог доба. Сретење је празник који нисмо добили за преговарачким столом великих сила у Берлину, нити нам је припао административним раскидом. То је празник израстао из народа, плаћен крвљу устаника и уобличен писменошћу првих српских правника. Моја генерација данас коначно има датум који не зависи од тога ко одлази, а ко остаје.

Сретење је наш званични, уставни рођендан, али Видовдан, који смо управо обележили, остаје наш огледни дан. Он је космички подсетник и вечити испит зрелости на којем проверавамо ко смо, одакле долазимо и шта смо на том путу спремни да жртвујемо. Можда смо кроз историју палили свећице на погрешним тортама, али у данима након Видовдана схватамо да се наши прави рођендани не рачунају пуким протоколима, већ дубоким сведочанством о томе да смо, упркос свим сеобама граница, опстали на сопственој земљи.

*Специјалиста политиколог за међународне послове