Od Vidovdana do Sretenja

Senka D. Pavlović Čotrić*

Rođena sam 21. februara 1980. godine. Do svoje dvadeset šeste godine živela sam u čak četiri različite države (Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, Savezna Republika Jugoslavija, Državna zajednica Srbija i Crna Gora, Republika Srbija), a da za sve to vreme nisam zakoračila van granica sopstvene zemlje, niti promenila adresu stanovanja. Menjale su se zastave, himne, imena ulica, dok je naš narod uvek bio na istom prostoru, ali u različitim državnim okvirima. Ta sudbina večitih selidbi unutar sopstvene dnevne sobe naterala me je da se zapitam: šta mi zapravo slavimo, kada to činimo i zašto tako olako zaboravljamo sopstvene rođendane?

Da bismo razumeli ovaj kalendarski i identitetski lavirint, moramo se vratiti na sam početak moderne srpske državnosti – u vreme održavanja Berlinskog kongresa. Tada je Srbija, crno na belo, dobila međunarodno priznanje svoje nezavisnosti i veliko teritorijalno proširenje. Ali, ako danas pitate prosečnog Srbina kada je naša zemlja postala zvanično nezavisna, malo ko će vam reći tačan datum: 13. jul 1878. godine. Ovde dolazimo do prve velike zabune koja je proistekla iz dvostruke kalendarske realnosti tog doba. U vreme potpisivanja Berlinskog ugovora Kneževina Srbija je zvanično koristila stari, julijanski kalendar. Za našu državnu administraciju i narod, taj sudbonosni dan bio je 1. jul. Međutim, zvanični Berlin je vreme računao po novom, gregorijanskom kalendaru, te zato na zvaničnim dokumentima stoji drugi datum 13. jul 1878. godine.

U periodu između Berlinskog kongresa i Prvog svetskog rata naša zemlja nije imala jedan fiksni „Dan državnosti” u smislu u kojem ga danas pojmimo. Slavili su se rođendani vladara i dinastički jubileji, a izuzetno važan datum bio je 22. februar (odnosno 6. mart po novom kalendaru), kada je 1882. godine Srbija proglašena za Kraljevinu pod Milanom Obrenovićem. A onda je stigla sudbonosna 1918. godina i svesno žrtvovanje sopstvenog imena zemlje zarad ideje velike zajednice. Od 1. decembra 1918. godine, kada je proglašeno Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, naš narod je slavio upravo taj datum – Dan ujedinjenja. Kraljevina je želela da stvori novi, jugoslovenski identitet, pa je „rođendan” Srbije zamenjen rođendanom zajedničke države. Naša zemlja je unela svoju teško stečenu nezavisnost u taj „brak”, a zauzvrat je dobila praznik koji je slavio ideju koja će se ispostaviti kao najveća srpska utopija dvadesetog veka.

Međutim, ako postoji datum koji nosi najteži istorijski i sudbinski teret – dan u kojem se prošlost, sadašnjost i proročanstvo sudaraju, to je Vidovdan. U vremenu između žrtvovanja sopstvene samostalnosti radi stvaranja Jugoslavije i potonjeg socijalističkog zaborava, Vidovdan je bio centralni stub našeg kolektivnog pamćenja, ali i zvanični državni praznik prve Jugoslavije, kao simbolički lepak kojim se pokušala spojiti zajednička država, iako je kroz istoriju češće delovao kao pokazatelj naših najvećih lomova.

Prva asocijacija na Vidovdan je, skoro svima, Kosovska bitka iz 1389. godine, koja je prerasla iz vojnog sukoba u temeljni nacionalni mit o slobodi i svesnom žrtvovanju. Pet vekova kasnije, upravo na Vidovdan 1914. godine, Gavrilo Princip je izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu. Taj pucanj pokrenuo je lavinu Prvog svetskog rata iz koje će Srbija izaći desetkovana, ali pobedonosna. Kada je nova država stvorena, njen prvi centralistički ustav donet je 28. juna 1921. godine, zbog čega je i nazvan Vidovdanski ustav. U tom nizu vidovdanskih koincidencija istorija beleži da je na Vidovdan 1919. potpisan Versajski mirovni ugovor, čime je zvanično završen Prvi svetski rat i udaren temelj posleratne Evrope u kojoj je Srbija (kroz novu kraljevinu) dobila svoje mesto, ali i da je 28. juna 1948. objavljena Rezolucija Informbiroa, kada je naša zemlja morala da bira između istorijskog opstanka i totalitarne poslušnosti Moskvi.

Nakon Drugog svetskog rata, u socijalističkoj Jugoslaviji, Vidovdan biva svesno marginalizovan, kako bi ustupio mesto ideološkom 29. novembru. Na šeststotu godišnjicu Kosovske bitke, Slobodan Milošević 1989. godine drži čuveni govor na Gazimestanu pred milion ljudi. Tačno dvanaest godina kasnije, u neverovatnom obrtu sudbine, na Vidovdan 2001. godine, Milošević biva izručen Tribunalu u Hagu, pokazujući još jednom da je ovaj datum sinonim za prelomne nacionalne događaje. Vidovdan nam se tako, kroz vekove, nikada nije javljao kao običan dan u kalendaru, već kao neumoljivi sudija koji zahteva opredeljenje i polaganje računa.

Nakon sloma te zajednice u vihoru Drugog svetskog rata, na scenu je stupila socijalistička epoha i njen apsolutni praznični kult – 29. novembar, Dan Republike. Ovaj datum je slavio Drugo zasedanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije u Jajcu 1943. godine, kada je udaren temelj nove, federalne Jugoslavije. Generacije rođene u drugoj polovini prošlog veka pamte ovaj praznik po produženim vikendima, svinjokoljima i polaganju pionirske zakletve. Bio je to praznik koji je uspešno dekretom nametnuo novi kolektivni identitet. Zanimljivo je, i pomalo apsurdno, da je ovaj praznik preživeo čak i krvavi raspad te iste Jugoslavije. U krnjoj državi, koju su činile samo Srbija i Crna Gora, Savezna Republika Jugoslavija, 29. novembar se zvanično slavio sve do novembra 2002. godine. Slavili smo rođendan države koja je uveliko bila mrtva, sahranjena u ratovima devedesetih godina prošlog veka.

Kada se i ta poslednja zajednica urušila odlaskom Crne Gore, Narodna skupština Republike Srbije usvojila je 5. juna 2006. odluku kojom je Srbija preuzela međunarodni pravni kontinuitet. Formalno-pravno, to je dan kada je Srbija ponovo postala samostalna država prvi put nakon 1918. godine. Međutim, ovaj datum u narodu nikada nije zaživeo. Razlog je psihološke prirode – Srbija tu nezavisnost nije izglasala, već joj je pripala kao pravna posledica tuđeg odlaska. Inicijalno, lutajući kroz jugoslovenske i administrativne magle, Srbija se konačno okrenula sebi i donela najzreliju odluku – vratila se Sretenju. Od 2002. godine, a zvanično od obnove samostalnosti, 15. februar je naš Dan državnosti. Ovaj datum je logičan spoj dve ključne tačke: 1804. godine, kada je Karađorđe podigao Prvi srpski ustanak, i 1835. godine, kada je pod knezom Milošem Obrenovićem donet Sretenjski ustav – jedan od najmodernijih u Evropi tog doba. Sretenje je praznik koji nismo dobili za pregovaračkim stolom velikih sila u Berlinu, niti nam je pripao administrativnim raskidom. To je praznik izrastao iz naroda, plaćen krvlju ustanika i uobličen pismenošću prvih srpskih pravnika. Moja generacija danas konačno ima datum koji ne zavisi od toga ko odlazi, a ko ostaje.

Sretenje je naš zvanični, ustavni rođendan, ali Vidovdan, koji smo upravo obeležili, ostaje naš ogledni dan. On je kosmički podsetnik i večiti ispit zrelosti na kojem proveravamo ko smo, odakle dolazimo i šta smo na tom putu spremni da žrtvujemo. Možda smo kroz istoriju palili svećice na pogrešnim tortama, ali u danima nakon Vidovdana shvatamo da se naši pravi rođendani ne računaju pukim protokolima, već dubokim svedočanstvom o tome da smo, uprkos svim seobama granica, opstali na sopstvenoj zemlji.

*Specijalista politikolog za međunarodne poslove