Hodam po ivici života i smrti

Mislio sam da je život preda mnom. Nikada nisam razmišljao o starosti, prolaznosti i smrti. A onda sam je pogledao direktno u oči sa 29 godina.

Topli prolećni dani, bio sam na poslu i odjednom sam osetio da nemam snage, kao i da imam osećaj da se gušim. Osetio sam umor. Pomislio dam da sam se preforsirao. Zanemario sam u prvi mah simptome, a onda sam se, ipak, javio lekaru. Rekli su mi da imam astmu. Koristio sam pumpice, ali nije mi bilo bolje. Počeo sam da gubim kilograme. Pet, deset, petnaest. Porodica je mislila da sam se odao porocima, kao i da su mi podočnjaci oko očiju rezultat neurednog života. I u telu i u glavi mi je bio haos, ali onda sam konačno dobio dijagnozu, oštru kao sečivo britve – srčana slabost. Rekli su mi da mi srce radi samo 20 odsto.

Usledila su ispitivanja, lekari, izbacivanje vode iz pluća koja se nakupila jer moje srce nije moglo da je ispumpa. Ugradili su mi defibrilator. Ne znam ni da izgovorim ime tog uređaja, ali „izguglao” sam pa sam naučio. Zapravo, ništa oko srčanih bolesti i bolesti uopšte mi nije bilo blisko.

Ko sa 29 godina uopšte misli o bolestima? Odbijam da mislim i dalje. Pijem lekove koje su mi dali posle operacije, nastavio sam da vodim normalan život. Odbio sam da prihvatim dijagnozu. Preskakao sam prvih nekoliko redovnih kontrola, ali na nagovor porodice ipak sam otišao kod doktora. I tek tada postajem svestan – hodam po ivici. Života i smrti.

„Ivane, srce vam radi 10 odsto. Vi ste kandidat za transplantaciju srca”, rekla mi je doktorka. Osetio sam se kao da gledam film na „Netfliksu”. Jer ovakve priče su mi bile poznate samo iz filmova. Onih patetičnih. Ne poznajem nikog ko je na listi za transplantaciju nekog organa. Sada sam to ja. I shvatam, kao junaci tih loših filmova – moram da preživim. Zbog njih dve. Zbog mojih devojčica – Helene i Sofije. Helena u septembru polazi u prvi razred, Sofija je mlađa. Moram da preživim, da bi one pamtile tatu.

Odlasci u bolnicu mi teško padaju zbog njih dve. Helena uvek plače, neće da ostane bez tate. Propustio sam njen upis u prvi razred jer sam prolazio kroz proceduru za transplantaciju. Propustio sam i Sofijin šesti rođendan iz istog razloga. Bez mene su morale i na more – jer ja čekam poziv. Poziv koji će mi produžiti život. Onaj najvažniji poziv u životu. Čekam da mi kažu da su za mene pronašli novo srce, da se pojavio donor.

Nikada nisam razmišljao o doniranju organa i koliko je to human gest. Sećam se da su roditelji sestrinog prijatelja sa Medaka donirali njegove organe nakon saobraćajne nezgode u kojoj je nastradao. Sećam se i da je moja sestra celog života pričala o zaveštanju organa, kao da je nešto slutila. Oduvek joj je to bila važna tema. Ja sam mislio da se to dešava nekim drugim ljudima, negde daleko. A ne našoj braći, sestrama, prijateljima, komšijama, roditeljima, deci. Nisam mislio da može organ da bude potreban meni.

A sada mi je potreban. I znam da ću ga dočekati. Pozitivan sam. Rekoh već da gledam smrti u oči. Zapravo – ne razmišljam o smrti. Razmišljam o životu. O tome šta ću sve još proživeti sa svojim ćerkama i radujem se danu kada ću opet sa njima moći da trčim, vozim bicikl i udišem život punim plućima i sa jačim srcem.

Priredila Danijela Davidov Kesar