Дама међу каваљерима

Анализа вести
Оно што је у Берлину уочи минулог викенда готово багателисано и у интерпретацији владиног представника за штампу означавано као "рутинска вечера", од које се не очекује ништа значајно, претворило се на крају у тумачењу немачке канцеларке наједном у "изузетно важан сусрет".

Реч је о самиту лидера Француске, Русије и Немачке, председника Жака Ширака, Владимира Путина и канцеларке Ангеле Меркел у дворцу Компијењ код Париза, на који је ова последња отишла са нелагодом и многим страховима.

Немачка дама се, иначе, среће често са два председника и каваљера (Француз јој обавезно при сваком сусрету љуби руку, што се њеним земљацима не допада превише), али сусрет утроје је "друга прича".

То је део наслеђа њеног претходника Герхарда Шредера, којег би Меркелова најрадије да се ослободи.

Тројни самит је настао демонстративно у драматичним временима која су претходила ирачком рату и претворио се, као противтежа Вашингтону и Лондону, у "осовину Париз – Москва – Берлин".

Ширак, Путин и Шредер су се одлучно успротивили Бушовој и Блеровој ратној авантури, а Меркелова је, тада у својству лидера опозиције, отрчала у Вашингтон да америчком председнику пренесе како Шредер не говори "у име свих Немаца". 

У том часу је очигледно лоше проценила расположење Немаца. Остала је на опозиционој клупи, а Шредеру је пркос Бушу дошао као неочекивана награда и готово дар с неба: добио је нови мандат у шта је тада мало ко веровао.

Прва канцеларка у немачкој историји је, чим се успела на трон, најавила радикалне корекције и "разграничења" са њеним претходником управо у спољној политици: наглашенију дистанцу према Москви (Шредер и Путин су успоставили лично пријатељство), срдачније односе са Вашингтоном и фаворизовање "малих партнера" у Европској унији, који су, чинило се, у привилегованим и потенцираним везама са Паризом, били изван Шредеровог видног поља.

Пошто је париски самит, како то обично бива, одавно заказан, Меркелова се нашла у неугодној и готово изнуђеној позицији. Покушала је да "вајмарским троуглом", такође традиционалним самитом лидера Француске, Пољске и Немачке почетком јула, колико-толико неутралише оштрицу "тројне осовине", али јој се није дало: пољски председник Лех Качински је напрасно отказао учешће.

Меркеловој је остало да посредно саопшти како тројни самит у Паризу "није њена идеја" и у дипломатској грозници покуша да неутралише могуће негативне коментаре у Вашингтону и страхове суседа, пре свега у Пољској и балтичким земљама, који су били посебно подстакнути Шредеровом и Путиновом одлуком о изградњи директног гасовода између Русије и Немачке, морским дном, и заобилажењем ових земаља.

Сарадници немачке канцеларке су позвали амбасадоре ових земаља уверавајући их да се у Паризу ништа неће "преламати преко леђа њихових земаља", а сама Меркелова је потргла телефон и успоставила везу са Џорџом Бушом.

Тек кад је добила његов благослов, пут ка дворцу Компијењ је био рашчишћен: амерички председник је у овом самиту видео још једну прилику да се припреми терен за коначно пресецање иранског нуклеарног чвора, милом или силом.

Тако је од "тројне осовине", која је изазивала подозрења (имајући то на уму, Ширак је, као домаћин, саопштио да самит није уперен против других, па ни против САД), настало партнерство за мир: тројка је обнародовала решеност да се активно укључи у мировне напоре "где год то буде потребно", од Косова, преко Кавказа до Блиског истока.