Прљаве тајне енглеске моде

Међу западњацима којима се пробудила савест већ неко време влада тренд да не купују одећу коју њихове модне компаније производе у земљама трећег света израбљујући тамошње раднике, али је тајно истраживање Канала 4 недавно открило да ни етикета „Направљено у Уједињеном Краљевству” не гарантује да се са кројачима поступа фер.

Новинар ове телевизије три месеца се претварао да је текстилни радник у Лестеру и открио да се усред Енглеске упосленици модне индустрије малтретирају и плаћају испод законског минимума. Канал 4 је у емисији „Прљаве тајне моде” обелоданио да се у две радионице исплаћују дупло ниже зараде од минималних, да су запослени принуђени да раде 60 сати недељно у подрумима у којима се шетају мишеви, при слабом светлу, на поквареним машинима ризикујући да им сваког тренутка нешто падне на главу или да им покида руке и ноге.

Репортер Канала 4 плаћан је „на руке”. Запослили су га а да га нису ни питали како се зове. Ни он нити било ко други није морао да покаже да је држављанин земље или да има дозволу за рад на Острву. Док је седео за небезбедном машином у просторији у којој је било топло као у сауни, шефови су га приморавали да ради брже. Уобичајено је да се свима прети да ће добити отказ ако не буду могли да постигну више за мање времена.

Ови радници шију одећу за модне брендове „Њу лук”, „Пикокс”, „Си енд Еј”, „Џејн Норман” и „Бхс”, који води Филип Грин, саветник премијера Дејвида Камерона за уштеде у јавном сектору. Све компаније су изразиле запрепашћење открићем и најавиле интерну истрагу. Осим „Џејн Норман”, остале прозване фирме чланице су Иницијативе за етичку трговину која их обавезује да се коректно односе према запосленима.

– То вам је ропски рад – објаснио је један Сик из Лестера који каже да текстилна индустрија у Британији углавном запошљава илегалне имигранте.

– Они немају куд, тако да морају да раде било шта, шефови могу да вичу на њих или да их вређају, а људи не могу ништа против тога.

Ово је још један ударац индустрији моде која већ трпи критике да њена гардероба долази до купаца у Европи и САД по ниским ценама јер цех плаћају радници у Бангладешу и Индији. За многе није тајна да у трећем свету по подрумима раде и деца, и то у условима којих би се постидели чак и енглески и амерички индустријалци из 19. века. Међутим, за многе је изненађење да се чак и роба која се производи на тлу Британије у ствари прави у неком „малом Бангладешу” у коме радницима није доступан тоалет, а једини излаз у случају пожара је прекривен машинама и кутијама. Обично је реч о странцима без папира који не могу никоме да се жале јер и немају право да раде на Острву.

„Како су британски купци вољни да купују најновије дизајнерске производе за мале паре, овај филм приказује стварну људску цену моде из главне улице”, закључује Канал 4.

Ј. Стевановић