Балкан још може да буде изгубљен

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Балкан још има потенцијал да „поквари журку” – предстојеће самите НАТО, САД, ЕУ и ОЕБС-а, констатују у заједничком коментару Данијел Сервер и Сорен Јесен Петерсен, амерички и дански посматрачи Балкана, који је објављен у јучерашњем интернет (али не и у штампаном) издању „Њујорк тајмса”.

По њима, три проблема „прогањају регион”: етничке напетости у БиХ, нерешени односи између Србије и Косова и проблем Македоније са Грчком око имена.

Проблем Босне је у уставу наметнутом Дејтонским мировним преговорима пре 15 година, који је створио нефункционалну државу. Сви досадашњи покушаји да се он измени нису успели. Последњи избори отварају нове могућности за реформу, а аутори коментара препоручују Бриселу и Вашингтону да постави јасне критеријуме које Сарајево мора да испуни током свог пута ка ЕУ. По њима, и напредак Србије ка Бриселу требало би да буде условљен њеном спремношћу да код босанских Срба инсистира да сарађују са муслиманима и Хрватима на променама устава како би се Босни омогућило да изађе на пут европских интеграција.

Што се тиче Косова, опасност је, према Серверу и Јесену Петерсену, у томе што би Србија могла да искористи разговоре са Косовом о практичним питањима да „сугерира” корекцију граница, како би адсорбовала српску заједницу на северу Косова.

Ово је, сматрају аутори, „опасно” и отворило би питање граница широм Балкана, а сасвим извесно у Македонији и Босни, а вероватно и у Албанцима настањеним подручјима на југу Србије, као и у Црној Гори. „То је Пандорина кутија која би морала да остане затворена”, сматрају Сервер и Јесен Петерсен.

Кад је у питању Македонија, оно што предлажу јесте да попусте и једни и други: да Скопље имену државе придода „прихватљиву географску одредницу”, а да Грчка испоштује своју сагласност из 1995. да суседа третира као „Бившу Југословенску Републику Македонију”.

У посебном „мировном брифингу” Америчког института за мир, насловљеном „Следећи кораци на Косову”, Данијел Сервер, који је недавно напустио овај институт и постао предавач на Факултету за међународне студије Универзитета „Џон Хопкинс”, износи да је потребно предузети неколико корака, како Косово поново не би дестабилизовало западни Балкан. Његови предлози засновани су на закључцима скупа „мале групе америчких познавалаца Балкана”, која је о овој теми, иза затворених врата, у октобру расправљала у поменутом институту.

Резиме њихове расправе је да најпре не треба дозволити да Косово „стагнира као замрзнути конфликт”, да без одлагања треба да почну разговори између Београда и Приштине (иако је Београд у овом моменту за то много примпремљенији од друге стране), као и да би непосредни циљ требало да буду „добросуседски односи”.

Ризик у овом погледу је, како тренутни политички вакуум на Косову који би требало да буде превазиђен после избора 12. децембра, тако и околност да би и Србија могла да уђе у припреме за своје изборе 2012. Ризик је и у томе што у Србији „релативно мала група људи” усмерава расправу о Косову, и што председник Тадић „досад није имао храбрости да се уздигне изнад националистичке опозиције упорно одбијајући да призна косовску независност”.

У анализи коју потписује Сервер, као једна од мера ка изградњи поверења између Београда и Приштине, наводи се и обелодањивање података о томе колико Србија троши на Косову за помоћ Србима и за прецизно које сврхе, што би у тој области могло да доведе до неког формалног аранжмана, на обострано задовољство.

М. Мишић